Sreća u nesreći

Sreća te se niko od dece kobnog jutra nije zatekao na ulici. Mafijaši za svoje obračune ne biraju ni vreme ni mesto, a osim zadatog cilja da neprijatelju oduzmu život ništa im nije sveto.

Čovek kome je eksploziv bila namenjen preživeo je i prethodna dva atentata. Ni nakon trećeg napada tvrdi da ne zna ni ko bi ni zbog čega želeo njegovu smrti. Možda odgovor na pitanje dobije od policije koja vodi istragu.

Inače, pre samo nekoliko dana u Novom Sadu u blizini škole takođe je upucan muškarac. Neko od očevidaca tvrdio je da je čak u svom automobilu vozio dete. Sreća u nesreći je da niko od mališana nije povređen.

Pitam se da li smo došli u sitaciju da budemo toliko surovi kako bismo ostvarili svoje ciljeve. Kriminala i kriminalaca uvek je bilo i biće, ali čini mi se da se neki nepisani kodesi u mafijaškom ratu polako, ali sigurno gube. Zbog čega bi neko nevin stradao zbog čoveka koji na duši ko zna koliko života nosi. Šta bi bilo da se u bilo koja od ova dva slučaja na ulici našlo dete.

Ko bi njegovom roditelju mogao da objasni da ne postoje pravila u mafijaškom ratu. Suludo je tražiti da mafijaši biraju mesta obračuna, ali zar to mora da bude u blizini škola i vrtića. Tamo bar deca ne moraju da gledaju krv i slušaju zvuk bombi i fijukanje hitaca. Već previše nasilja ima na televiziji, pa bar nek uživaju u svojim ustanovama u bezbrižnom detinjstvu.

Svi smo nekad bili deca i ne oduzimajmo im dečje radosti.