Ispumpani baloni!
Prošli su i ovi predsednički izbori i okončali su se upravo onako kako smo prognozirali: ubedljivom pobedom Aleksandra Vučića u prvom krugu, pristojnim rezultatom Saše Jankovića, te debaklom Vuka Jeremića, Saše Radulovića i Nenada Čanka, koji su završili izbornu utakmicu daleko iza Ljubiše Preletačevića Belog i time sami sebe diskvalifikovali za bilo kakvo ozbiljno učešće u srpskoj politici.
promo
Nisam iznenađen što su upravo oni koji su doživeli najveći debakl sada glasni i što ni po koju cenu ne žele da učine jedinu moralnu stvar - da se povuku: njima je politika najlagodnije moguće zanimanje. Novac iz budžeta, limuzine, privid moći i važnosti lako opiju i dovode do toga da se političar odvoji od realnosti i zaboravi kako izgleda život u Gadžinom Hanu, Novoj Varoši, Kladovu ili Plandištu.
Onda mu građani na izborima pokažu šta misle o njemu. Ali realnost nije lako prihvatiti: privilegije se, zna se, najteže napuštaju.
Upravo u odvajanju od realnosti leži i izvesna opasnost za novog predsednika Aleksandra Vučića: verujem da je on dovoljno iskusan i trezven da sagleda velika očekivanja koja građani Srbije imaju od njega. Da ne ume da oslušne puls naroda, ne bi pobedio u prvom krugu.
Slab premijer, uz saradnike koji od lidera kriju istinu kada je ona neprijatna, najlakši je put da se političar na vlasti odvoji od realnosti (Boris Tadić zna zašto). Imajući u vidu da Vučić izvanredno uči na greškama prethodnika, mislim da je malo verovatno da će ponoviti Tadićeve kikseve. Naime, jakom predsedniku, čija uverljiva pobeda nosi i odgovornost, trebaju ozbiljna vlada, ozbiljan premijer i sistematična spoljna i ekonomska politika koji mogu da prate viziju razvoja Srbije i ciljeve koji se postave. Otuda verujem da Aleksandar Vučić neće dopustiti da na sceni vidimo nekog novog Mirka Cvetkovića i da će se poslu formiranja nove vlade ozbiljno pristupiti, kada za to dođe vreme.
Bilo bi nepravedno ne osvrnuti se i na proteste: nekako deluje da je postojao pripremljen scenario i da bi protest bio pokrenut kakav god bio izborni rezultat. Iskustvo me uči jednoj stvari: čim se stalno potencira spontanost kao glavna vrlina, jasno je da je mala verovatnoća da su protesti zaista spontani.
Verovati u spontanost protesta je isto kao verovati prevejanom trgovcu koji se u svakoj rečenici kune u svoje poštenje. Uz to, o mnogim zahtevima koji se sada pojavljuju moglo se razgovarati pre izbora, ali kandidati te teme nisu otvarali. Ako su imali sumnje u ispravnost spiskova, zašto su ćutali u kampanji?
Da se razumemo: da su nezadovoljni iskoristili svoje biračko pravo, možda rezultat ne bi bio ovakav i možda bi pobeda Aleksandra Vučića bila manje ubedljiva. Ovako, protesti podsećaju na ispumpani balon koji sam sebi oduzima smisao – Srbija je 2. aprila iskazala svoju volju. Ko hoće da protestuje, ima pravo na to, dokle god je sve mirno i dokle god svojim protestima ne ugrožava druge. Samo neka seni ubijenih i kidnapovanih na KiM budu mirne - molim demonstrante da im se poklone, umesto što uništavaju srpski „Zid plača“ ispred Skupštine. Bilo bi ljudski.