Savić za "Alo!": Pobedio sam anoreksiju, alkohol mi je POKLONIO divne trenutke, ali ih se ne sećam!

Između filozofskih misli, citata Ive Andrića, Duška Radovića, Napoleona, čovek koji je odrastao na beogradskom asfaltu i znanjem i šarmom osvojio planetu, često žargonom i ponekom psovkom, pojednostavljuje odgovore i svima ih čini razumljivim.

U intervjuu za „Alo!“ trenutno najomiljeniji srpski sportski junak objašnjava kako „rukama i nogama pokušava da ostane svoj“ i koliko je teško u Srbiji (p)ostati gospodin.

Često pominješ problem sa kilažom, čak i kad te to niko ne pita?

- Onaj ko ne zna da se šali na svoj račun nema pravo da bilo koga proziva. Verovatno kroz tu šalu stvaram alibi da zajebavam druge.

Da li si nekad pokušao da smršaš?

- Jesam, ali bezuspešno. Verovatno zato što nisam postavio prave ciljeve. Možda samo čvrsto verujem da sam pobedio anoreksiju! Ali, zapravo, očigledno je da još nisam dovoljno dugo stajao pred ogledalom.

Zbog kilaže si propustio mnoge prilike u životu?

- Jedna od njih je ta što verovatno nikad neću moći da sednem u Formulu 1. Kao klinac sam maštao i o tome da budem pilot vojnog aviona, ali bih i tu morao da smršam bar 50 kilograma. Jedino za šta mi ni sada nije kasno jeste dugogodišnja želja da postanem kuvar. Za to imam sve afinitete.

Puno maštaš, a koliko često sanjaš?

- Retko kad i ujutro uglavnom ne mogu da se setim snova.

Da li se dosta stvari ne sećaš u životu?

- To je kao što je Ivo Andrić rekao: “Alkohol mi je učinio neverovatni niz divnih trenutaka, ali ih se ne sećam”.

Koliko ti uspeva da ostaneš svoj?
- Pokušavam to sve vreme. Branim se rukama i nogama.

Cela planeta ti se divi na džentlmenskom ponašanju i staloženosti u najdramatičnijim trenucima tokom utakmica. Koliko je danas teško biti gospodin?

- Hoćeš li opravi odgovor?

Da čujem...

- Eh, kad bi ljudi samo znali...

Ne, ozbiljno te pitam.

- Teško je biti gospodin. Kućno vaspitanje je najbitnije, a s druge strane kroz sport se čovek uči toj nekoj kulturi ponašanja. Mi smo ozbiljno vaspitanje izgubili kroz porodicu, školu, a bogami i kroz sport. Moramo naći načina da se vratimo na pravi put. Negde usput smo izgubili kulturu, ali to ne znači da ne možemo da je pronađemo.

Televiziju ne gledaš?

- TV uključim samo da pogledam neki sport, film ili seriju.

Pročitao si puno knjiga?

- Razne stvari me zanimaju. Sve zavisi od vremena i raspoloženja, ali postoje filozofske misli koje je danas lako sprovesti u životu, u svakodnevici. Trenutno sam zaokupljen biografijama raznih ljudi.

Kojim?

- Staljin, Napoleon, Marlon Brando, Pavle Vujisić, Zoran Radmilović. To su neke biografije kroz koje sam prošao u poslednjih šest meseci. Sve su to su izuzetne ličnosti. Naročito Pavle Vujisić i Zoran Radmilović. Reč je o ljudima koji su imali određene stavove i, što mi je bilo interesantno, obojica su uvek bili svoji. U kakvom god bili okruženju ili raspoloženju, ostajali su dosledni sebi, što je danas retko.

Opsesija su ti i filmovi?

- Uvek postoji neka era kada nečija kinematografija iskoči. U poslednjoj deceniji isplivali su Skandinavci. I sa dramama i sa komedijama. Dalje, uvek su to Japanci, uvek Rusi i stojim iza toga da ne postoji loš francuski film. Američki film je u krizi zbog istrošenosti materijala i ogleda se samo u blokbasterima sa tematikom Marvela. I, naravno, opčinjeni su isključivo parama.

Gde je srpski film danas?

- Mi imamo dobre ideje, ali ono što najviše nedostaje srpskom filmu jesu produkcija i novac. Na sve to, mi nismo dovoljno obradili stradanje srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, gde smo imali ozbiljne stogodišnjice od 2014. do 2018. Jednostavno, prikazivanja određenih serija u kasnim večernjim satima bila su velika greška. Srpski narod zaslužuje da se Prvi svetski rat predstavi iz različitih uglova, na mnogo, mnogo bolji način nego što je to prikazano u poslednje tri-četiri godine.

Da ti se sad pojavi neka jaka producentska kuća i ponudi ti snimanje filma o zlatnim vaterpolistima, kako bi izgledao scenario?

- Sadržaj nije bitan, ali znam da bi to bila ozbiljna komedija. Tačnije crni humor. Nešto u stilu Montija Pajtona.

Daj nam bar jednu sekvencu?

- Svaki izlaz iz tenzije, napetosti, katastrofalnih treninga nalazili smo u nekoj zajebanciji. Ne prođe dan da neko nekoga ne zezne, u pozitivnom smislu. To su stvari koje nas održavaju.

O kakvoj to vaterpolo trupi pričamo?

- O izuzetno ozbiljno-neozbiljnim ljudima koji prave neverovatnu atmosferu. S ludačkom profesionalnošću i dečačkim osmehom.

Šta te toliko dugo održava na vodi, tačnije u vaterpolo sportu?

- Kada sam se opredelio za vaterpolo, shvatio da će to biti moj život. Nema tu preterane filozofije.

A da li ti je vaterpolo nešto oduzeo?
- Ne postoje medalje koje su osvojene ili koje će tek biti osvojene, pa da kažem: „E, ja sam se odužio vaterpolu“.

Ma, nemoguće je da nikad nisi pomislio da ti je dosta svega?

- Nikada! Malo mi teže padaju putovanja zbog avionskog saobraćaja, gde moraš da dođeš ranije, pa prođeš 300 miliona pregleda. Kada bih mogao da se transportujem s tačke A na tačku B u sekundi, tada bi baš sve bilo u redu.

Shvata li to tvoja porodica i da li trpi zbog te tvoje ludačke privrženosti i strasti prema vaterpolu?

- Porodica ne razume, ali izuzetno trpi.

Nedostaješ im puno i često?

- Svaki sportista, profesionalac, koji igra u klubu i reprezentaciji, stalno je odsutan. Što se moje supruge tiče, ona je, zapravo, udata za kapetana broda.

A kapetanu nije teško da i dalje isplovljava?

- To je automatizam. Kad naučiš da voziš, šaltaš brzine - prva, druga, treća, u H... To je tako. Nije teško.

Kako zamišljaš jedan slobodan dan? Samo tvoj da bude, kako bi ga proveo?

- Na svom trosedu u dnevnoj sobi.

Rođen si u Beogradu, odrastao si na Miljakovcu, imam utisak da nikad ne bi menjao grad u kojem živiš?

- Izuzetno sam srećan čovek jer se bavim poslom koji volim, za koji sam se spremao. Živim u okruženju koje mi izuzetno godi. Zašto bih bilo šta menjao? Novac ne čini sreću, barem tako kažu.

Imaš mogućnost da biraš da li ćeš s porodicom živeti u Španiji, Italiji, Rusiji, a opet ne mrdaš iz Srbije?

- Srbija je moja otadžbina. Tu su mi babe, dede, otac, majka, čitava porodica, prijatelji. Proveo sam 14 godina u inostranstvu i shvatio da ni tamo ne teku med i mleko. Mi smo zemlja koja, realno, ima 26 odsto svojih građana koji imaju pasoš. Taj lokalpatriotizam bi trebalo na neki malo drugačiji način da se gleda. Kako možeš da pričao o nekom tamo ili o nečem tamo kad nisi otišao, živeo, osetio ili primetio neke stvari? Sigurno je da u mom slučaju postoji nacionalni ponos, ili nacionalni status, ali ne možemo da budemo slepi kod očiju ili gluvi kod ušiju.

O kakvoj Srbiji maštaš za pet godina?

- O stabilnoj zemlji gde se ljudi vraćaju na staro, gde ispoljavaju izuzetan humor koji imamo kao nacija. Da su zadovoljni svojim životima, radom, primanjima, a opet, s druge strane, da sve to bude kao krajnji proizvod sistema gde produktivnost iz godine u godinu raste.