Nenad Peruničić, nakon plasmana na završni turnir smotre najboljih rukometnih selekcija Evrope! SASVIM OTVOREN

Uf, kakav je to težak put bio. Počelo je u oktobru remijem s Belgijom u Zrenjaninu (27:27), onda je Švajcarska zadala novi udarac trijumfom na domaćem terenu (29:24), pa je srpska rukometna reprezentacija bila na stubu srama već na startu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2020. godine u Austriji, Norveškoj i Švedskoj. Zajedno sa selektorom Nenadom Peruničićem, koji je bukvalno desetak dana uoči tih mečeva preuzeo funkciju.

KLJUČALO U BAZENU! TAKO JE UVEK KADA IGRAMO SA NJIMA! PRLAINOVIĆ BOMBOM doneo pobedu protiv Hrvata u spektaklu na Tašu! (FOTO + VIDEO)

Na to se nadovezao debakl na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj i Danskoj, gde je zauzeto sramno 18. mesto. Perunu, nekadašnjem rukometnom Terminatoru, mnogi su želeli da vide leđa jer njegova koncepcija igre s mladim igračima nije davala rezultat. Međutim, čelnici Rukometnog saveza Srbije su ga sačuvali, nisu podlegli pritiscima javnosti i situacija je počela da se menja.

ON JE NAJVEĆI ZLIKOVAC SPORTA! Srpski fudbaler je bio njegova žrtva, na ovoj prestižnoj listi je pobedio Murinja, Ramosa i Mejvedera! (FOTO + VIDEO)

Pobeda nad Hrvatskom u Beogradu izmakla je za nekoliko sekundi (25:25), u Zadru je bilo sasvim pristojnih minus četiri protiv favorizovanih „kauboja“ (23:27), a onda je usledilo ono pravo. Najpre deklasiranje Belgije u gostima (37:26) i na kraju pobeda nad Švajcarskom u prepunom novosadskom SPENS-u (32:31). Dovoljno za plasman na Evropsko prvenstvo sa treće pozicije u kvalifikacionoj grupi 2.

Koktel napornog rada, vere u sebe, sreće, stresa i izgubljenih živaca obezbedio je najboljim srpskim rukometašima vizu za evropsku elitu, ali i dalje nisu kupili navijače i sportsku javnost u Srbiji. I to je ono što boli selektora Nenada Peruničića i zbog čega je otvorio dušu u razgovoru za „Sport plus“.

Kako ste od košmarnog oktobra došli do bajkovitog juna?

- Dolazak u reprezentaciju je bio veliki rizik, ali svesno sam ga preuzeo. Znao sam da smo na novom početku i da je bilo potrebno vreme da se opravda poverenje, a mi ga nismo imali. Odmah su nam počele kvalifikacije. Prvo remi s Belgijom, pa poraz od Švajcarske. Nisu to bili dobri rezultati. Ali odlučio sam se za nove mlade igrače i to je bio moj put. Nekima se možda nije sviđao, a ja sam ga izabrao i od njega ne odustajem - počinje priču Peruničić.

Nije samo početak kvalifikacija bio loš nego i učešće na SP?

- Na tom takmičenju u Danskoj i Nemačkoj zauzeli smo 18. mesto i ostvarili najgori rezultat u istoriji srpskog rukometa. Tako je bilo i to su činjenice koje će ostati za sva vremena i ja od toga ne želim da bežim. Međutim, isto tako su činjenice da je reprezentacija ranije, sa mnogo većim imenima od ovih koje sam ja imao, osvajala 10. ili 13. mesto. Ne optužujem nego samo kažem onako kako jeste. Nama se na samom početku tog SP povredio Nemanja Zelenović, koji je jako važan za nas, a ljudi samo pričaju o tome kako smo izgubili od Brazila. Međutim, samo onaj ko se ne razume u rukomet može da potcenjuje tu reprezentaciju.

 Uprkos tom debaklu, nastavili ste dalje?

- Imam svoj način rada od kojeg ne odstupam. Verujem da je to ispravna priča i trudim se da je izguram do kraja. Ovi momci su prošli svašta, zajedno smo sazreli za ovih sedam meseci i ponosan sam na njih. Ako ćemo da budemo do kraja iskreni, imali smo mnogo sreće da se plasiramo na EP, budući da je broj učesnika povećan, ali zaista mislim da smo to zaslužili. Problem je, međutim, u tome što i pored prolaska na završni turnir, mi nemamo podršku, kao što je nismo imali ni do sada.

Ko kaže da je nemate?

- Sve oko srpskog rukometa je negativno. To se oseća na svakom koraku. Mnogo sam u životu prošao, sve sam preživeo i znam da osetim te stvari. Nema iskrene podrške, koja nije potrebna meni i mom stručnom štabu, nego ovim mladim momcima koji se bore za Srbiju, a ne dobijaju je na adekvatan način. Nigde je nema. Imam utisak da su mnogi jedva čekali da ne odemo na Evropsko prvenstvo, pa da nas kritikuju. Ali ja sam neko ko je uvek u životu išao na pobede i to mi je u krvi.

Zašto mislite da bi nekome odgovaralo da rukometaši ne odu na EP?

- Ne znam zašto je to tako, samo znam da jeste. Mnogo je tu negativne priče, nema ničega pozitivnog, Niko nije uz nas, mada, s druge strane, možda je to zato što nemamo rezultata. U moje vreme, dok sam bio igrač, dečaci su s borilačkih sportova ili fudbala i košarke dolazili da treniraju rukomet, dok je danas situacija drugačija. Sve je manje dečaka i devojčica koji treniraju rukomet. Određene stvari nisu fer kad je reč o rukometu. Kakav ima status u odnosu na druge sportove, kako se ophode prema nama, ali opet se sve svodi na taj rezultat. Mi rezultatom treba da povratimo poverenje, a mislim da smo na dobrom putu da to učinimo.

Da li ste se posle svega pokajali što ste preuzeli Srbiju?

- Ne, nikada. To je izazov koji sam prihvatio i uvek sam davao maksimum. Nisam osoba koja leži i plače za prosutim mlekom. Priznajem da smo imali loše rezultate, ali krenuli smo dalje. Verujemo u ono što radimo i nastavićemo da radimo tako kako umemo. Napravili smo odličnu atmosferu, odličan stručni štab i sve će to doneti rezultat.