Đogani SELEKTOR Srbije U BREJKDENSU? Ako bude tako - OBEĆAVA OLIMPIJSKO ZLATO!

Od momenta kada je Toni Estanž, predsednik Organizacionog komiteta Olimpijskih igara 2024, predložio da se brejkdens uvrsti u porodicu olimpijskih sportova, jedan naš čovek ima snove, ali i jasan plan kako bi Srbija mogla da dobije osvajača medalje. Pa čak i olimpijskog šampiona!

Đorđe Đogani (58), legendarni frontmen popularne vokalno-plesačke grupe s početka devedesetih „Đogani fantastiko“, pravi je sagovornik za ovu revolucionarnu priču, za koju se u decembru ove godine očekuje da dobije zeleno svetlo od Međunardonog olimpijskog komiteta. Baš on je pre 40 godina u tadašnju Jugoslaviju „doneo“ ulični ples, koji je nastao u Bronksu, u Americi.

Đogani u razgovoru za „Sprint“ naglašava da mu nije namera da se na silu gura u već postojeći Brejkdens savez Srbije, ali priznaje da bi rado prihvatio eventualni poziv za formiranje olimpijske reprezentacije Srbije. Uz energiju koja ga ne napušta ni u 58. godini, uz večitu strast prema plesu, naš sagovornik profesionalno pristupa ideji Francuza da se brejkdens nađe na Letnjim olimpijskim igrama.

Na pitanja „šta bi bilo kad bi bilo“ nekadašnji direktor prve Asocijacije plesača Jugoslavije (APJ) ima spremne odgovore.

- Samo nedovoljno upućenima zvuči suludo ideja da brejkdens postane član olimpijske porodice. Ovaj ulični ples je debitovao na Olimpijskim igrama mladih 2018. godine i reakcije publike su zadivljujuće. Brejkdens sadrži mnogo sportskih pokreta, ima elemente gimnastike - od partera, preko trampoline, grede, konja sa hvataljkama, pa čak i pokrete borilačkih veština. Na sve to, u brejkdensu svi ti pokreti moraju da se usklade s ritmom muzike. Siguran sam da bi ovaj novi sport bio pravo osveženje na Olimpijskim igrama - kaže Đogani.

Može li Srbija da projektuje olimpijskog šampiona?

- Može i mora! Naši plesači imaju taj dar za muziku i ritam. Potrebno je samo da na vreme napravimo sistem i olimpijska medalja više ne bi bila samo san.
S vama u stručnom štabu, možda i s ulogom selektora naše brejkdens reprezentacije?
- Da se guram u već postojeći Brejkdens savez Srbije - ne želim i neću. Ako neko smatra da mogu da pomognem, ako me neko pozove, sa zadovoljstvom ću pristati da budem savetnik, selektor, šta god. Iskustvo i znanje imam, energija i ljubav prema brejkdensu me nikada nisu napustili. Olimpijske igre u Parizu bi predstavljale izazov za sve koji vole ovu zemlju, tako i za mene. Začas bih mogao da okupim klince, da ih organizujem, da postavim stvari koje su potrebna za vrhunska ostvarenja. Da, spreman sam da obećam da bih napravio olimpijskog šampiona!

Odakle biste počeli?

- Od najmanjih mesta u Srbiji u kojima deca treniraju brejkdens, pa sve do najvećih gradova. Neophodno bi bilo da se organizuju kvalifikaciona takmičenja sa velikim finalom u „Beogradskoj areni“, recimo. Verujte, dvorana bi bila dupke puna, a mi bismo dobili desetak olimpijaca koji bi se spremali za Igre u Parizu.
Šta dalje sa njima?
- Okupio bih jak stručni štab sa trenerima, koreografima, kondicionim trenerima, obavezno bih uvrstio i majstora za jogu. Treninzi bi, pored plesačkih vežbi, sadržali i atletske discipline, poput trčanja na 400 metara. Sproveo bih sve što sam naučio kao atletičar Crvene zvezde, kao trkač na kratkim i srednjim prugama. Kandidati za Olimpijske igre morali bi da ovladaju gimnastikom i plivanjem, koje bi bilo obavezno bar jednom nedeljno. Usavršili bi sve vrste plesova, od ča-ča-ča, sambe, rumbe, densa, elektrik bugija, džeza, pa do brejkdensa. Jedan takav olimpijski projekat bi morao da ima ozbiljan sistem. Veliki je ulog u pitanju i velika šansa da Srbija preko brejkdensa dođe do pobedničkog postolja. Šteta bi bilo propustiti je.

Skoro pet godina je ostalo do početka 33. Letnjih olimpijskih igara?

- Klinac koji danas ima 13-14 godina sa 18 bi mogao da se nađe na Olimpijskim igrama, a to je idealan uzrast. Naravno, mora da ima sve potrebne predispozicije za šampiona u brejkdensu, da je snažan, da je jak, ne mora da ima mišićave, već vretenaste ruke, neophodno je da poseduje brzinu, da na parteru može da radi premete, da se vrti na glavi, s glave da se spušta na leđa, pa da napravi okret... Ako bismo dalje pravili idealnog foto-robota, plesača koji bi proneo slavu naše zemlje, onda bismo birali one sa 175-180 centimetara visine. Naravno, ne bismo pravili mašinu, već brejkdensera sa srcem i dušom.

Ima li dosta takve dece u Srbiji?

- Itekako! Mnogi od njih ne mogu da budu možda dobri teniseri, fudbaleri, rukometaši, pa čak ni dobri đaci. Poseban stalež je vičan brejkdensu. To možda nisu naočarci, čak ne moraju da budu vični komjuterima, ali na svakom koraku viđam dobre repere, densere... Ako toj deci date mogućnost da ostvare san , ona će na kartonu ako treba, satima, trenirati, ubijati se po betonu, padaće na glavu ali će gaziti napred. To su posebni ljudi, s posebnom snagom. Pa, ko je stvorio Ronalda? Život! Uostalom, najbolji fudbaleri sveta dolaze iz siromašnih sredina. Retko kad imate vrhunskog sportistu koji je sin nekog poslovnog magnata. Novopečeni biznismeni guraju svoju decu, ali to je na silu. Na kraju će to biti bačene pare.

Ko su danas najbolji brejkdenseri?

- Sve je počelo u Americi, u Bronksu, ali to ništa ne mora da znači. Uvek su tu Francuzi, Italijani, Rusi. Čini mi se da su danas svi „na nuli“, da svi mogu da postanu šampioni, a mi posebno. Pa zar naša reprezentacija na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu nije pobedila Amerikance, koji su izmislili košarku.