Jokić izneo priču koju javnost nije znala, otkrio je i ranu istinu o svojoj braći: "Imali smo dve sobe..."

O talentovanom dvadesetčetvorogodišnjem košarkašu Nikoli Jokiću već godinama se priča i piše, a njegovo odrastanje bilo je i te kako zanimljivo, dok je jednom prilikom otvorio dušu o istom za inostrane medije.

- Ceo svet mi se vrteo oko konja - pričao je Nikola za "The Players Tribune", pa nastavio:

- Oduvek sam voleo košarku, ali kada sam bio mali, čak i u tinejdžerskim godinama sa 13 ili 14, išao sam na konjske trke. Nisam čak ni trenirao toliko košarku. Išao sam u štale, kako bih radio u njima. To je bio moj život. Trkao sam se, ne profesionalno - već amaterski. Jednom sam čak bio i četvrti, bio je to lep hobi.

Jokić se prisetio o počecima u svetu košarke i svom Somboru.

- Počeo sam redovno da treniram košarku tek godinu dana pre nego što ću napustiti rodni Sombor. Prelepo je tamo. Možete čak i da izguglate, nalazi se u severnoj Srbiji! Shvatio sam tada da bih jednoga dana mogao da živim od košarke. To može da mi bude posao, a i volim da je igram. Znao sam da mogu biti dobar košarkaš, ali nisam znao da mogu da budem NBA igrač. Mislio sam da mogu da igram makar u evropskim klubovima - kazao je on.

- Dok sam odrastao gledao sam nacionalne timove, jer kad si klinac u Srbiji cilj ti je reprezentacija. Nisam mnogo pratio NBA zbog vremenske razlike u odnosu na Srbiju. Kod nas mečevi počinju u 3, 4 ujutro... Kada je Jutjub zaživeo imao sam petnaestak godina. Gledao sam Medžika Džonsona zbog njegovih pasova, Hakima zbog igra na polu-distanci, a Džordana... Jer je Džordan - dodao je Nikola tada.

- Kada sam bio mali gledao sam svoju braću koja su isto igrala košarku. Imam pomalo od svakoga: jedan je talentovan, a drugi jak. Ja sam pomalo od obojice. Naš stan je bio vrlo mali. Imali smo dve sobe, kuhinju i kupatilo. Tu su živeli moja mama, tata, ja, dva brata i baka. Bila je to puna kuća. Često su dolazili i rođaci, koje mi u Srbiji takođe zovemo braća. Kuća je uvek bila puna ljudi, a mi smo se stalno zezali. Bili smo "luda deca", uvek smo pravili mnogo buke. Čak smo imali i mali koš u stanu, pa smo moja braća i ja stalno igrali. Komšije koje su živele ispod stalno su dolazile da se žale našim roditeljima kako smo glasni - naveo je košarkaš.

- Kada sam počeo da igram bio sam jako debeo, a nisam bio naročito visok. Igrao sam centra, a u isto vreme i plejmejkera. Driblao sam po čitavom terenu, bila je to samo zabava, znate? Ali, kada sam napunio 16 godina osetio sam da zaista mogu nešto. Tada sam iz Sombora otišao u veći grad, Novi Sad - kazao je on, dok je ostatak njegove karijere dobro poznat javnosti.

BONUS VIDEO:

Srećko Lisinac za Alo govori o dočeku i teškom turniru koji predstoji u januaru!