Iz Knina kao beba bežao na traktoru, u Srbiji gledao mrtva tela tokom bombardovanja, a sada je opet uveo Zvezdu u Ligu šampiona!

Fudbaleri Crvene zvezde drugu godinu zaredom plasirali su se grupnu fazu Lige šampiona, a veliku zaslugu za to ima i Miloš Degenek koji se vratio na jednogodišnju pozajmicu iz Al Hilala.

Iako nije direktno bio zaslužan za ovaj uspeh kao što je bio prošle godine u revanš meču sa Red Bul Salcburgom kada je dva puta asistirao El Fardu Benu, njegov povratak u tim je doneo sigurnost u zadnoj liniji pošto štoperski par Savić - Milunović nije funkcionisao pa je uprava morala da nađe neko rešenje.

U prvoj utakmici protiv Jang Bojsa postigao je drugi gol za Zvezdu, zbog kojeg su kasnije i prošli jer su crveno-beli postigli dva gola na gostujućem terenu!

Degenek i njegova porodica su bili proterani iz Knina u akciji hrvatske vojske "Oluja", posle čega su utočuše našli u Aranđelovcu, da bi nakon NATO bombardovanja otišli u Australiju!

Iako nastupa za reprezentaciju Australije, Miloš nikada nije zaboravio zemlju odakle je, a u prilog tome govori i njegova emotivna ispovest za portal “playersvoice.com.au”.

"Priča o tome kako sam zavoleo Australiju je drugačija od većine ljudi. Nisam rođen ovde. Nisam pričao engleski kada sam stigao. Iskren da budem, sve mi je delovalo čudno na prvi utisak. Ali, ova zemlja mi znači toliko da je to teško rečima opisati. Bez obzira na to gde se nalazio, Australija je uvek u mom srcu i siguran sam da pričam ovo, i u ime mojih roditelja Dušana i Nade i mog brata Đorđa. Ova država je prihvatila moju porodicu i dala nam nadu posle rata. Pomogla nam je da dobijemo šansu da radimo, kupimo kuću i sagradimo novi život. To me je naučilo da vredi verovati u snove" – rekao je Degenek.

Sa nepunih dve godine morao je da napusti Knin sa svojom porodicom:

"Rođen sam u Hrvatskoj 1994. godine tokom rata za nezavisnost. Bio je to težak period za moju porodicu. Imao sam 18 meseci kada smo morali da bežimo iz Knina. Bio sam na traktoru sa mojom majkom i ocem devet dana na putu ka Srbiji. Imali smo samo mleko i hleb u tom trenutku" – rekao je Zvezdin štoper, i nastavio je da iznosi šokantne detalje:

"Ostavili smo sve što smo imali. Kuću, zemlju, rođake i prijatelje. Teško je to bilo za moje roditelje. Ne pričam mnogo o tome, kao ni moj otac. Bio je to jako težak period za njega, za njegovo srce. Od tada se više nije vratio u Hrvatsku. Ima tome sad 24 godine. Počeli smo život od nule u Aranđelovcu. To je miran gradić, divan, u blizini planina Bukulje i Venčaca. Ipak, najlepše od svega tamo nije bila priroda već činjenica da si mogao da pričaš sa svakim, što poznaješ svakog".

Najteže mu je palo NATO bombardovanje i to je izazivalo strah kod njega:

"Godine 1999. NATO je bombardovao zemlju koja se tada zvala Jugoslavija iz razloga koji nikada nisam mogao da razumem. Imao sam šest godina. Tih dana igrao sam se sa drugovima u dvorištu kada su se oglasile sirene za uzbunu. To je značilo da se sprema napad. Morao sam da se sklanjam u podzemni bunker koji postoje u većini zgrada i mesta u Srbiji zbog istorije sukoba. Živeli smo na konzervama kao psi. Ali najgora je bila neizvesnost. Ako ste i uspeli zaspati, niste znali hoćete li se probuditi ujutro i hoćete li opet da vidite svoje roditelje. Osećali smo kako se treslo tlo sa svakom bombom koja je bila bačena, čuli smo buku. Bilo je sigurnije u bunkeru nego napolju, ali samo ako se zgrada ne sruši", ispričao je Miloš a onda je ušao u srž ispovesti:

Sr*nje je što to mogu reći, ali video sam mrtva tela, osetio bombe i njihove detonacije. Nijedno dete nikada ne bi smelo tako nešto da proživi. Ali ipak se i danas događa širom sveta. Silno mrzim rat. Vrlo ružno iskustvo o kojem ranije nisam javno govorio. Toliki su poginuli uzalud, deca, nevini. Ne znam zašto, nisam političar, ali znam da sam mrzeo sve to. Kada god se priča o ratu, ja ćutim. Znam šta je to. Preživeo sam. Ali preživela su i sećanja", gotovo u suzama je fudbalski reprezentativac Australije pričao svoju ispovest.

Sreću i potragu za novim životom su našli daleko od Srbije, put ih je odveo u Australiju:

"Otac mi je bio atletičar, trkač na 800 metara. Takmičio se na nacionalnom nivou u Jugoslaviji. Bio sam premlad da ga gledam, ali su mi rekli da je bio baš brz. Jedan od atletičara sa kojima je trenirao radio je u Crvenom krstu. Rekao mu je za program koji je išao preko Ujedinjenih Nacija (ili Crvenog krsta, nisam siguran), preko kojeg mogla da se prebaci čitava porodica daleko od rata u Australiju. U startu, ništa nije moralo da se plaća, ali čim kreneš da zarađuješ, određeni deo novca moraš da uplatiš na račun organizacije za troškove prebačaja" – priča Degenek.

Težak život u Srbiji i nijedan razlog da se ostane, naterali su Degeneke da se presele:

"Nije bilo previše razloga za moje da ostanu tu gde jesu. Otac je bio na minimalcu, mama takođe. Fudbal je tih dana bila jedina stvar koja me je činila srećnim i držala me podalje od ulice. Jedva da smo imali za hranu. Svega nam je falilo. Ne sećam se da su nam roditelji, bratu Đorđu i meni, ikad išta pričali o Sindeju. Znali smo samo da idemo negde, ali pojma nismo imali gde i koliko ćemo ostati" – rekao je Miloš koji je nastavio u istom tonu:

"Za početak smo živeli u Kampsiju, predgrađu Sidneja, što me je strašno pogodilo. Aranđelovac je bio malo mesto staro vekovima, a sada smo se odjednom našli na mestu okruženom svim tim visokim zgradama, soliterima. A ljudi je bilo na sve strane! Sve je bilo novo i drugačije, nikog nismo poznavali. Nismo znali jezik. Bio je to totalno drugi svet za nas. Prva godina je bila komplikovana. Ali sve je postalo lakše kako smo počeli da upoznajemo ljude i stičemo nove prijatelje iz srpskih i hrvatskih zajednica. Mnogo mi je bilo lakše i kada sam krenuo u školu, a roditelji našli posao. Život je počeo da konačno dobija smisao" 

Dva trenutka su bila presudna da zavoli tu zemlju koja mu je dala novu šansu za normalan život:

"Prvi je bio kada smo kupili kuću u Liverpulu. Mislili smo da se tako nešto nikad neće desiti. Australija nam je dala šansu da naporno radimo, da zaradimo, od čega smo mogli da kupimo kuću. Bila je to jedna stara kuća, ali je imala veliko dvorište. To dvorište je bila najbolja stvar koja mi se desila. Svakog jutra sam tamo igrao i trenirao pre škole. Kada nisam trenirao sam, igrali smo fudbal “tri na tri” i “četiri na četiri”, pretvorili smo dvorište u mini fudbalski teren. Druga velika stvar za mene u Australiji je bila kada sam postao kapiten ekipe Džojs do 15 godina. Nije to bila neka velika utakmica, prijateljska protiv Japana u “Australijskom institutu za sport” u Kanberi, ali to mi je značilo sve u životu! Moji roditelji su bili tamo. Tata je plakao. Bio je to momenat kada se san ostvario" - rekao je Degenek

Ističe da će mu Hrvatska i Srbija uvek biti u srcu, ali Australija će uvek imati posebno mesto u njegovom životu:

"Nikad neću zaboraviti šta je Australija učinila za moju porodicu i mene. Hrvatska i Srbija su mi u srcu, da, tamo smo rođeni, da, tamo smo proveli naša mala detinjstva. Da, moj najteži period života je tamo. Sada sam u Japanu, gde igram za Jokohamu Marinos, ali svaki put kad se vratim u Australiju imam isti osećaj – to je mesto gde sam uvek dobrodošao. Ljudi su nasmejani. Ohrabren si da ideš ka svojim snovima, ne da im se smeješ kad ih imaš. Australija je veoma mlada zemlja u odnosu na mesto odakle ja dolazim, ali se kreće napred ubrzano" – priča Miloš.

Roditelji su mu se vratili u Srbiju, a upravo je on bio razlog:

"Otac i majka su se vratili u Srbiju pre tri godine. Đorđe takođe. Igrao sam u Nemačkoj u to vreme i gradio karijeru i život pet-šest godina. Pereselili su se u Evropu da bi mi bili bliže, jer bi me tako češće viđali i život bi nam bio lakši. Sada kada se situacija promenila, svi imaju ambiciju da se vrate u Australiju, jer misle da je to najbolja zemlja na svetu. Tata i Đorđe su bili u Sidneju da gledaju kvalifikacionu utakmicu protiv Hondurasa. Bio je to jako emotivan momenat za sve nas. Bio je to prvi put da se kvalifikujem na Svetsko prvenstvo i ostvario sam to sa Australijom, zemljom koja nam je dala sve" – rekao je Zvezdin defanzivac.

Očeve reči posle tog uspeha nikada neće zaboraviti: 

"Tada mi je otac rekao: “Ne diži mnogo glavu, nastavi da radiš”. Bio je u pravu. Iako sam tad mislio da sam stigao na kraj puta, bio je to samo početak" – prisetio se Miloš Degenek.

BONUS VIDEO 

Crvena zvezda je u Ligi šampiona! Delirijum na Marakani!