LJUDI NESTAJU PREKO NOĆI I NIKAD SE NE VRATE Policija ćuti, a razlog je šokantan

Širom sveta postoje ljudi koji u jednom trenutku odluče da nestanu iz sopstvenih života – bez traga. Napuštaju domove, poslove i porodice usred noći kako bi započeli novi život, često se nikada ne osvrćući unazad. U Japanu se takve osobe nazivaju „džouhatsu“, što u doslovnom prevodu znači „isparavanje“. Taj izraz odnosi se na ljude koji namerno nestanu i skrivaju svoje prebivalište godinama, pa čak i decenijama.

„Imao sam dovoljno iskustva među ljudima. Uzeo sam torbu i jednostavno nestao“, kaže 42-godišnji Sugimoto, čije prezime ostaje tajna. U rodnom mestu bio je poznat po porodici i lokalnom biznisu koji je trebalo da preuzme, ali mu je ta uloga bila nametnuta i izazivala je ogroman stres. Zato je odlučio da napusti sve. Ostavio je iza sebe porodicu, prijatelje i rodni grad – a nikome nije rekao kuda ide.

Razlozi zbog kojih ljudi postaju „džouhatsu“ mogu biti različiti – od velikih dugova do nesrećnih brakova. Bez obzira na motiv, često se obraćaju firmama koje im pomažu da diskretno nestanu. Te usluge nazivaju se „noćna preseljenja“, što simbolično odražava tajnovitu prirodu fenomena. Takve firme pomažu ljudima koji žele da nestanu iz svakodnevnog života tako što im obezbeđuju smeštaj na skrivenim lokacijama.

„Obično je razlog za preseljenje nešto pozitivno – upis na fakultet, novi posao ili brak. Ali postoje i tužna preseljenja, kao što su napuštanje škole, gubitak posla ili beg od progonitelja“, objašnjava Šo Hatori, osnivač jedne firme koja nudi uslugu ‘noćnog preseljenja’.

Policija ne želi da interveniše

Sociolog Hiroki Nakamori proučava fenomen „džouhatsu“ više od deset godina. Kaže da se termin prvi put pojavio šezdesetih godina prošlog veka za opisivanje ljudi koji su odlučili da nestanu. „U Japanu je jednostavnije ispariti jer je privatnost strogo zaštićena“, objašnjava Nakamori.

Dodaje da „nestale osobe“ mogu podizati novac sa bankomata bez prijave, dok članovi porodice nemaju pristup snimcima nadzornih kamera. „Policija neće reagovati osim ako ne postoji sumnja na zločin ili nesreću. Sve što porodica može da uradi jeste da unajmi privatnog detektiva ili da jednostavno čeka“, kaže on.

Za porodice koje ostaju iza njih, osećaj napuštenosti može biti nepodnošljiv. „Bila sam u šoku. Propao je nakon što je dao otkaz. Mora da se osećao užasno zbog svojih neuspeha“, kaže anonimna žena čiji je 22-godišnji sin nestao i nikada joj se nije javio. Danima ga je čekala ispred njegovog doma, nadajući se da će se pojaviti – ali uzalud. Dodaje da joj policija nije pomogla, rekavši da mogu da reaguju samo u slučaju sumnje na samoubistvo.

„Razumem da postoje progonitelji i da informacije mogu biti zloupotrebljene. Možda je to nužan zakon. Ali da li je moguće da se kriminalci, progonitelji i roditelji koji traže svoju decu tretiraju na isti način?“, pita se ona.

Za same „džouhatsu“, osećaj tuge i kajanja često traje dugo nakon što napuste stare živote. „Stalno imam osećaj da sam učinio nešto pogrešno. Nisam video decu godinu dana. Rekao sam im da sam na poslovnom putu“, priča Sugimoto, biznismen koji je napustio porodicu u malom gradu.

Neko vreme je živeo u jednom delu Tokija, gde mu je smeštaj obezbeđivala firma koju vodi žena po imenu Saita. I sama je bila „džouhatsu“, nestala pre 17 godina nakon što je pobegla iz nasilne veze. „Na neki način, i dalje sam nestala osoba“, priznaje ona.

„Imam različite klijente. Neki beže od ozbiljnog porodičnog nasilja, drugi od ega i sebičnosti ljudi oko sebe. Ne osuđujem nikoga. Nikada ne kažem: ‘Tvoj slučaj nije dovoljno ozbiljan’. Svi imaju svoje razloge“, zaključuje Saita.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI