Sklonište za državni i vojni vrh SFRJ

Bilo je potrebno čak 4,6 milijardi američkih dolara kako bi se stvorio mali podzemni grad, koji je ujedno i treći najskuplji projekat u istoriji SFRJ nakon podzemne luke Lora u Splitu (5,6 milijardi dolara) i podzemnog aerodroma Željava u Bihaću koji je nažalost uništen (8,6 milijardi dolara).

Ovo zdanje građeno je u potpunoj tajnosti u periodu od 1953. do 1979. godine, a kada je napravljen, nosio je naziv „Istanbul“. Posebno je zanimljivo da je u njega u slučaju bilo kakve opasnosti, moglo da stane 350 najviših političkih i vojnih zvaničnika bivše Jugoslavije. Ideja je da bi oni u slučaju nuklearnog napada mogli da započnu novu državu.

Kako je tajna čuvana?

Bunker je građen na vrlo zanimljiv način. Tokom celog perioda gradnje radnike su iz svih delova Jugoslavije, osim iz grada u kom se nalazi, dovodili sa maramom preko očiju. Oni nisu znali ni gde se nalaze ni šta tačno grade, a nakon tri meseca bi ih agenti Udbe (tadašnja Uprava državne bezbednosti SFRJ) ponovo sa povezom na očima vratili njihovim kućama.

Prvi deo, maskirni, sastoji se od tri objekta: nadzorne rezidencije, objekta za najuže Titovo obezbeđenje i objekta u kome je osoblje za tehničku podršku.

Drugi deo je sakriven iza troje metalnih vrata debljine 1,2 metra. Tu je tunel koji vodi u srce atomskog skloništa dubine 280 i dužine 202 metra. Zidovi tunela su izrađeni ručno od drveta. Ceo objekat osvetljava 6.000 neonki.

Treći deo, poslednji, jeste atomsko sklonište napravljeno u obliku potkovice. Štićeni deo objekta je podeljen na 12 blokova. Najznačajniji su soba za komunikacije, Titov blok, klima i cisterne za naftu i vodu.

U bloku za vodu je rezervoar veličine 170 kubnih metara, na kraju tunela je bunar dubine 25 metara koji se spušta do reke Neretve. U bloku za električnu energiju su cisterne sa po 25 tona dizel goriva i ulja koje su bile povezane sa agregatima. Proizvodile bi električnu energiju koja bi se potom koristila za osvetljenje, telekomunikacije i klima-uređaje.

Imali su čak i kablovsku

Sagrađeno je više od 100 soba, sale za konferencije, operativni centri, a imali su čak i kablovsku internu televiziju. Bunker je napravljen da služi i kao centar vojnih operacija i štab vrhovne komande.

U slučaju bilo kakvog napada Tito i ostali rukovodioci bi u njemu mogli da provedu najmanje šest meseci. Upravo zato je takva gradnja osmišljena, a grad Konjic nije slučajno izabran kao lokacija. Bunker je izgrađen u blizini reke Neretve, te bi im tako bio omogućen dotok vode. A ako pogledamo mapu bivše Jugoslavije, Konjic je smešten u samoj sredini države.

Ovo mesto nemoguće je pronaći na Gugl mapama, a da biste ga posetili bitno je da posetite sajt agencije u Konjicu. Obavezno je unapred nazvati i zakazati turu, a ljudi u agenciji će objasniti kako se stiže do bunkera.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI