PAKAO RATA U JEDNOJ PRIČI 'Skidao sam dečje telo sa mine dok me majka gledala'
Pol Kejl je narednik Druge regimente komandosa, elitne jedinice australijskih oružanih snaga (ADF), ratnika koji su kroz godine pretrpeli više žrtava nego bilo koja druga aktivna borbena jedinica.
Australijanci Kejla slave kao „najopasnijeg komandosa“, a i on sam je svojevremeno potvrdio urbanu legendu da je 2013. godine ušao u neprijateljski logor i golim rukama zadavio poznatog talibanskog lidera.
Danas obučava vojnike prema novom modelu borilačkih veština za borbu prsa u prsa, koji uključuje kombinaciju uvežbanih instinkta i različitih borilačkih tehnika.
Maltretirali su ga u školi – zbog toga je postao borac
„Ljudi kažu da je MMA opasan. Ali tamo se ljudi biju i guše pod kontrolisanim uslovima. U ringu je sudija. Nije to zapravo nasilje. Nasilje je kada neko doslovno izgubi glavu, kada te izbodu, upucaju, telo ti se raspada, decu ubijaju pred tvojim očima... E to je nasilje“, objašnjava Kejl.
Telesna ravnoteža, poznavanje sopstvenog tela, pravilno disanje i uvežbane tehnike deo su njegove obuke, čiji je cilj da vojnike dovede do ivice izdržljivosti, stavi ih u stresne situacije i probudi zaboravljeni instinkt za preživljavanje. „Ključ je u tome da se ne bojimo nasilja, već da ga prihvatimo kao deo života i naučimo da ga kontrolišemo i koristimo“, kaže on.
Svoje detinjstvo opisuje kao teško, pod stalnim pritiskom nasilnika. „Nisam bio dobar u bežanju. Zato sam morao da naučim kako da ih pobedim bez trčanja. Jedino rešenje protiv nasilnika je da ih zaustaviš. S takvima se može pregovarati samo njihovim oružjem. Prvi put kad sam im se suprotstavio, bio je i poslednji. Istina, nasilje jeste šokantno – zato ga i koriste teroristi. Ali ako promenite percepciju, njihovo oružje postaje beskorisno. Isto važi i za nasilnike.“
„Ne spavam – izgubio sam deo sebe“
Kejl kaže da mu je cilj da pobedi zle ljude, a da pritom i sam ne postane zao. „Teorija sukoba je ključna za razumevanje vojske. Nasilje je, prema stručnjacima, neizbežno u uspostavljanju bilo kakvih ratova. Bez vojske bi zavladalo nasilje – ego i moć upravljaju čovečanstvom.“
„Hodamo pored tipične avganistanske porodice. Deve, šatori… Odlaze ujutru, i odjednom – eksplozija. Pa još jedna. Jedna od deva je stala na minu. Drugi sin skače da pomogne – i staje na drugu minu. Svi plaču, ali nema vremena za emocije – moramo da pomognemo ostalima. Ceo dan uklanjamo eksplozive, sakupljamo dečije ostatke, dok nas otac gleda. Majka, nakon sahrane, ostaje nepomična i jeca. Eto, to je naš posao.“
Kaže da se prekretnica dogodila kada je vojska shvatila da se rat ne može dobiti staromodnim bitkama i oružjem, već saradnjom.
Govori i o posledicama ratovanja: „Kada telo napusti život, postaje kao vreća peska. Udovi vise, kosti mlitave, meso klizi… Ne spavam mnogo. Nemam noćne more – jednostavno ne spavam. Trebaju mi lekovi. Spavam po 3-4 sata. Tamo sam izgubio deo sebe, zauvek. Ali kad radim, nemam vremena za more. I uprkos svemu, verujem da sam uradio nešto za veće dobro.“
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
Kosovo Online/Alo/E.N.
ZA ŠTA SE SPREMAJU KURTIJEVI VOJNICI? Evo šta "opasni komandosi" rade po šumama
povezane vesti
Razonoda
Komentari (0)