Povodom Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, koji se 15. septembra obeležava u znak sećanja na proboj Solunskog fronta 1918. godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić danas je u Palati Srbija uručio državna odlikovanja zaslužnim pojedincima i institucijama. Među odlikovanima našao se i književnik, novinar i nekadašnji ratni reporter Nebojša Jevrić.

Za nekoga ko ga zna samo kao pisca, njegovo ime možda ne otkriva odmah kakav život stoji iza njegovih knjiga. A Jevrićeva biografija teško može da stane u nekoliko suvih rečenica. Od beogradskih kafana i redakcija, preko ratišta devedesetih, do književnih nagrada koje su se poslednjih godina nizale jedna za drugom, gotovo sve što je doživeo završilo je, pre ili kasnije, u priči.

Od Bijelog Polja do Beograda

Nebojša Jevrić rođen je 17. maja 1959. godine u Bijelom Polju. Otac Danilo bio je profesor ruskog jezika, a majka Dragica učiteljica. Kao dečak je, prema sopstvenim sećanjima, svakodnevno donosio knjige iz biblioteke i čitao ih čak i kada bi mu otac ugasio svetlo. Kasnije je upisao Filozofski fakultet u Beogradu, ali studije nije završio.

U književnost je ušao veoma mlad. Prvu knjigu, „Crni kofer“, objavio je sa 22 godine, a važnu ulogu na početku njegovog književnog puta imao je pisac Miodrag Bulatović. Jevrić je kasnije pričao da je Bulatoviću prišao na ulici sa rukopisom i pitao ga da li ga „prima za šegrta“.

Usledili su romani i zbirke među kojima su „Adamova glava“, „Tihi Tat“, „Srpski rulet“, „Heroj na magarcu putuje u Hag“, „Bajke“, „Ratna trilogija“, „Đavolje jaje“, a poslednjih godina i veoma zapažene zbirke „Mrtvi dim“ i „Pucanj u ogledalo“. Bibliografski izvori beleže da je „Adamova glava“ objavljena još 1983. godine, dok je „Mrtvi dim“ izašao 2024. u izdanju Srpske književne zadruge i Srpskog nacionalnog savjeta Crne Gore.

U rat je otišao kao reporter, a priče je donosio sa prve linije

Široj javnosti Jevrić je posebno postao poznat kao ratni reporter tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Pisao je za „Dugu“, NIN i druge listove, a izveštavao je iz Slavonije, Krajine, Bosne i sa Kosova. Njegovo ratno novinarstvo i proza tokom godina bili su i hvaljeni i osporavani – još je NIN 1998. beležio da je njegov rad jedni deo kritike nazivao antiratnim štivom, dok su ga drugi oštro kritikovali zbog načina na koji je pisao o ratu.

Sam Jevrić je prošle godine ovako opisao način na koji je spajao književnost i novinarstvo:

„Proveo sam život švercujući u novinama priče kao reportaže.“

Na književnoj večeri u Loparama u maju ove godine rekao je da je u Bosnu stigao početkom rata i da se do Dejtonskog sporazuma praktično nije vraćao, dodajući da je četiri godine proveo u Sarajevu pokušavajući da beleži ono čemu je svedočio.

Na ratišta je odlazio u kaputu koji je nekada pripadao Ivi Andriću

Jedna od najneobičnijih priča iz Jevrićevog života nema veze samo sa ratom, već i sa Ivom Andrićem.

Kako je Jevrić ispričao u intervjuu za Kurir, još 1977. godine sreo je Miodraga Bulatovića dok je zimi hodao Beogradom bez pravog kaputa. Bulatović ga je odveo na ručak, a potom mu poklonio kaput koji je, prema njegovom svedočenju, ranije dobio od Ive Andrića. Jevrić tvrdi da je upravo taj kaput kasnije nosio tokom ratnih godina.

Kada je rat završen, nije ga zadržao.

Posle Dejtonskog sporazuma, prema njegovim rečima, poklonio ga je tada mladom piscu Željku Pržulju iz Nedžarića, nastavljajući priču koju je Andrić navodno započeo idejom da se dobro ne vraća onome ko ga je učinio, već prosleđuje dalje.

To je verovatno jedna od onih biografskih epizoda koje najbolje opisuju Jevrića – čoveka kod kojeg se književnost, kafana, istorija i stvarni život neprestano mešaju.

Poslednjih godina nagrade se nižu

Jevrić je poslednjih godina dobio nekoliko značajnih književnih priznanja.

Za zbirku „Mrtvi dim“ dobio je 2025. godine nagradu iz Fonda Zadužbine Branka Ćopića, o kojoj odlučuje Upravni odbor Zadužbine u okviru SANU.

Iste godine pripala mu je i Velika nagrada „Ivo Andrić“ Andrićevog instituta za najbolju knjigu objavljenu u Srbiji i Republici Srpskoj. RTS je tada naveo da je nagrađen upravo za „Mrtvi dim“.

A samo nekoliko nedelja pre današnjeg državnog priznanja stigla je još jedna vest – žiri je jednoglasno odlučio da Jevriću pripadne nagrada „Svetozar Ćorović“ za 2026. godinu, za zbirku priča „Pucanj u ogledalo“.

Tako se pisac koji je decenijama najviše bio vezivan za ratne reportaže, ljude sa margine i književnost nastalu iz neposrednog iskustva, u poslednje dve godine našao među laureatima nekoliko velikih književnih priznanja.

„Priče ne pravim od hartije nego od ljudi“

Možda se njegova poetika najbolje vidi u jednoj rečenici koju je nedavno izgovorio govoreći o pisanju.

„Priče ne pravim od hartije nego od ljudi.“

Kod Jevrića to teško zvuči kao obična književna fraza.

Od deteta koje je u Bijelom Polju gutalo knjige, preko mladog pisca koji je zaustavio Miodraga Bulatovića na ulici, do ratnog reportera koji je godine proveo tamo gde su ljudi pokušavali samo da prežive – najveći deo njegovog književnog materijala zaista je došao iz ljudi koje je sreo.

Danas, više od četiri decenije nakon objavljivanja „Crnog kofera“, njegovo ime našlo se i među dobitnicima državnih odlikovanja povodom 15. septembra – Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.