Ova devojka je svojim sposobnostima oduvala Amere

– Pa znaš da su mene u mladosti zvali Ana četiri gana, tako je ćerka i dobila ime.

Tridesetogodišnja Ana Ružević je, dakle, naoružana, a hobi joj je streljaštvo, ali to je zapravo najmanje bitno. Bitno je da je ona vatrogaskinja, što je i u Americi retkost, ali je uz to i vatrogasna prvakinja SAD-a te jedanaesta na svetu! I ne samo to, ona je paramedik i svakodnevno na američkom jugu, u okrugu grada Birminghama, spašava živote.

Njen američki san je počeo kad su na času fizičkog u završnim razredima Osnovne škole Pojišan bacali atletsku lopticu. Uhvatila Ana pa, umesto do očekivane polovine terena, bacila lopticu preko školske zgrade gotovo sve do Bačvica.

"Mala, ti moraš na bacanje koplja", odmah su joj sugerisali upis na ASK-a, gde zatim niže uspeh za uspehom, postaje prvakinja Hrvatske nekoliko godina zaredom. Potom joj već u trećem razredu srednje ekonomske škole nude stipendiju za studije u SAD-u. Stiže u New Orleans, na univerzitet Tulane, gde upisuje menadžment i marketing, a njeni rezultati iz bacanja koplja su među top pet u SAD-u. Tačnije, četvrti rezultat Amerike.

– Ali to je zato što ovde retko ko trenira bacanje koplja pre fakulteta – upozorava Ana da mi, je l' te, ne bismo slučajno pomislili kako su njeni rezultati nešto ekstra. Studije je završila sa najvećim ocenama 2012. godine, zapošljava se u jednoj osiguravajućoj kući u Nju Orleansu i koplje 'veša o klin'. Kopačke nikad. Nakon osam meseci firma otvara kancelariju u Birmingemu, gde među troje najboljih zaposlenih šalje upravo Anu kako bi utemeljili i proširili posao.

Međutim, obavezni radni dres kod za nju je pretesan, kao i kancelarija u kojem provodi većinu dana, pa razmišlja da se prijavi u marince. Mater Inga, naravno, šizi:

– Ma daj, molim te zamisli to, pa nju bi bili prvu poslali u Afganistan!

Nije išla u marince

O.K., nije išla u marince, ali sportska energija ne da joj mira i jednog dana prijavljuje se na volontiranje u tamošnjem vatrogasnom društvu. Momci je, kaže nam, iz prve dobro prihvataju, a ljubav prema poslu prepunom adrenalina prerasta u mesece stalnog volontiranja sve dok joj zapovednik ne predloži da na njihov trošak upiše tromesečnu vatrogasnu akademiju nakon koje će je i trajno zaposliti.

Osiguravajuća kuća gubi zgodnu i perspektivnu menadžerku, a vatrogascima 'upada sekira u med'. Završava tu akademiju kao najbolja u klasi, zatim pohađa razne dodatne tečajeve, navlači opremu i hvata volan kamiona teškog 20 tona! Uči se boriti s vatrom, poplavama, potresima, a naročito sa posledicama tornada koji su u Alabami česti. 'Vadi' ljude iz smrskanih automobila, zarobljene pod ruševinama, iz požara, porodičnog nasilja, predozirane...

Za nekoliko godina vatrogasno društvo u okrugu milionskog Birmingema, koje pokriva nekih 34 hiljada stanovnika, ima će ove godine u septembru prvakinju svih 50 saveznih država.

Takmičenja su teška koliko i životne situacije u kojima se dosad našla, takmičarski susreti traju vikendima od aprila do okrobra širom SAD-a. Sa četiri godine radnog iskustva i nepunih pet meseci treninga i takmičenja, u svojoj kategoriji postala je šampionka sa vremenom od 2 minute i 46 sekundi. Za to vreme takmičarka mora odraditi pod punom opremom nešto za što bi nama verovatno trebalo dva sata i 46 minuta. E to je bilo pravo slavlje, priznanje je primila ogrnuta u hrvatsku zastavu, dobila je te večeri svojih par minuta u vestima i onaj nadimak "Croatian Sensation". Posle, u oktobru, na svetskom takmičenju, stekla je status Početnice godine i postigla jedanaesto vreme, jer dominiraju, kaže nam, Kanađanke. Zasad.

Ana je, uočivši da je na većini intervencija potrebna medicinska služba, upisala dvoipolgodišnje studije medicine i stekla zvanje paramedika. To znači da unesrećenome može pružiti svu potrebnu prvu medinsku pomoć bez prisustva lekara i odvesti ga u roku od 20 minuta od trenutka primanja poziva do prve bolnice. Da, to je ona vrsta hitne pomoći o kojoj se nedavno kodnas tek počelo govoriti, a kod njih odlično funkcioniše već godinama. Nakon poziva 911, na teren kreću timovi – vatrogasci, paramedik, policija.

– Imamo sve što je potrebno za reanimaciju, od EKG uređaja do defibrilatora. Možemo intubirati pacijenta, dati mu infuziju, imobilizirati lomove... Imamo 28 lekova na raspolaganju koje samostalno možemo primeniti, ponekad uz konsultaciju sa lekarom, a obavezno se konsultujemo kad je reč o maloletnom detetu. Zapravo je najvažnije da osobu dovedemo živu u bolnicu u što kraćem vremenu. Sve naše vatrogasne stanice su tako raspoređene da svugde možemo stići za tri do pet minuta.

A u krugu od 32 kilometra ima jedanaest bolnica i po jedna specijalizovana za traume kod dece i odraslih – predstavlja nam sistem američke zadravstvene službe ova posebna devojka sa hrvatske Rive. Kaže da joj drugarice iz Splita govore kako je doživljavaju kao jednu od onih junakinja iz američkih serija poput "Hitne službe", "911", "Heroji iz strasti"...

Vatrogasci su atraktivni

U jednom od kvartova, govori nam, gde žive mahom ljudi iz nižih socijalnih slojeva, ima puno nasilja i ubistva. Nedavno su imali situaciju kad je bila upucana žena usred porodičnog slavlja. On je u nju ispalio šest metaka, a zatim i u sebe. Njega nisu spasili, a ona je preživela. Jedna majka je nehotice ugušila bebu od tri mjeseca...

– Kad je jednom bila mama Inga kod nas, skuvala je ručak za celo vatrogasno društvo, naše lepe punjene paprike i pire. Taman smo se svi dobro najeli, kad je zazvonila uzbuna. Bio je takav požar da smo ga gasili od jedan do ponoći – prebire Ana po raznim trenucima. Onaj kalifornijski požar su, kaže, pratili preko medija, nisu išli u pomoć. A evo, napokon je stavljen pod kontrolu.

Voli svoje zanimanje, momci na poslu su joj kao braća, čuvaju je, ali ne štede.

– Vatrogasci su vrlo atraktivni ovde, ne bih zato nijednoga odabrala za muža. Stalno im se ženske nabacuju. A i ženama vatrogaskinjama – kaže Ana, te dodaje kako je jednom pod maskom gasila zapaljeni auto, a potom se obratila vlasniku koji je ostao zatečen ženskim glasom ispod takve "monture". Wow, nisam očekivao taj glas!

– A vide mi se samo oči i obrve.

Bilo joj je, kaže, naporno to studiranje uz rad, ustajanje u šest, leganje u ponoć.

– Nisam uopšte imala život. Dežurstva, dežurstva, pa dan odmora, i tako iz nedelje u nedelju. Zadnje semestre odradila sam u bolnici – priznaje Ana, koja kondiciju održava crossfitom, što je, za one koji ne znaju, nešto poput teretane na kvadrat. Pazi sad, visoka je metar i 78, teška oko sedamdeset, a vatrogasna oprema na njoj teži oko 40 kila, pa kad još uzme alat u ruke, to je brat bratu oko šezdeset. I još trči. Ili se penje po vatrogasnim skalama 40 metara u vis. Ili vuče unesrećenog od sto kila.

– Stresno je ovo zanimanje, da, ali učimo se da proživljene emocije ne utiču previše na nas. Najteže mi je kad stradaju deca i bebe, teško mi je kad moram samo utvrditi smrt, ali nešto najlepše je spašavati živote. Ovde u društvu pred svaki Božić imamo party, tada često dolaze ljudi koje smo spasili da nam zahvale, to je za nas najlepši dar – govori Ana i priseća se kako je jedan bivši marinac kojemu su spasili život nakon pada sa krova napisao pismo zahvalnosti u kojem je nju prozvao Danicom Patrick, što je čuvena američka profesionalna vozačica bolida.

– Hteo je reći da sam vozila kamion prema bolnici kao ona – pojašnjava.

Nedostaje li joj Split? Hoće li se vratiti?

– Verovatno neću. Ovde u Alabami sam srećna, volim šarenilo njenih stanovnika, njihovu toleranciju i odobravanje različitosti. Promenila sam i otplatila već dva auta. Štedim za kuću... Mogu ići u penziju sa pedeset godina. Preko Fejsa kontaktiram s prijateljima, danas smo svi bliže jedni drugima nego nekad. Jedino mi nedostaje porodica. Teško mi je što je poslednju godinu otišlo mnogo dragih ljudi u domovini, a kad si daleko, smrt je još potresnija – dirnuta je Ana, na čijoj kacigi za trke piše "tvoje crno oko", što je poruka za prošle godine preminulog voljenog dedu Lavoslava.

Doći će u Split, kaže, na jedrenje u nedelji kad bude Ultra, a do tada joj želimo sve trofeje sveta. 

Balet, gluma i Predrag Lucić

Dok je studirala, za izborne predmete je odabrala balet i glumu. Balet joj je, kaže, trebao da stekne malo gracioznosti, a glumu je izučavala kako bi imala sigurniji nastup. U tome joj je pomogao dragi porodični prijatelj Predrag Lucić, čija ju je prerana smrt, kaže, teško pogodila.

Suze za Olivera

Kad je u New Orleansu nastupao Oliver Dragojević, nazvala ga je mama Inga i zamolila ga da joj poljubi ćerku, jer je tada već duže nije bila videla. On je zapisao ime. Na koncertu, zbog kojeg je Ana, kao i mnogi drugi Hrvati, potegnula pet sati vožnje, Oliver je već nakon prvog songa zapitao: "Ima li ovde neka Ana Ružević? Ako ima, neka se digne. Pozdravila te majka!"

Posle su se grlili i slavili, što, naravno, pre svega govori o Oliveru, za kojim je Ana zajedno s majkom isplakala gorke suze prateći prenos sahrane preko interneta.

 Ima dva pištolja

– Imam dva pištolja, nosim ih nekad pod jaknom, ali nikad ih nisam upotrebila. Ovde oružje služi za samoodbranu. Nasilja i kriminala ima više, jer ima i više stanovnika, to je naprosto statistika – konstatuje Ana s dva 'gana'.