ZASLUŽIO JE DA ZAVRŠI NA FILMU Čudesna priča o životu čoveka koji je poslužio kao inspiracija za lik Indijane Džonsa

Bio je na stubu srama kad je proglasio 30.000 godina starim kosti muškarca iz ledenog doba, a kasnije se ispostavilo da je reč o nekoliko godina staroj goveđoj kosti.

Indijana Džouns
Indijana Džouns, Foto: shutterstock

Serijal filmova o Indijani Džonsu spada među deset najgledanijih svih vremena, a i dan danas mnogi rado gledaju filmove o avanturističkom arheologu, neki i po peti ili deseti put. Zanimljivo je da je lik Indijana Džonsa, kog je briljantno glumio u sva četiri dela Harison Ford, baziran na realnom liku iz prošlosti. Inspiraciju za Indijanu Džonsa su, Džordž Lukas, Lorens Kašdan i Stiven Spilberg, pronašli u liku američkog profesora istorije i arheologa ‐ amatera Hajrama Bingama III.

Doktor Henri Volton Džons Džunior, profesor arheologije i avanturista, poznatiji kao Indijana Džons iz istoimenog filmskog serijala, tako nije u potpunosti izmišljeni lik. Do pre nekoliko godina o Bingamu se nije mnogo pisalo i znalo u široj javnosti, a reč je o čoveku sa veoma zanimljivom životnom pričom, pa ne čudi što je poslužio kao inspiracija za lik najslavnijeg izmišljenog arheologa na planeti.

Hajram Bingam III rodio se 19. novembra 1875. u Honoluluu na Havajima. Njegov otac Hajram II (1831‐1908) i deda Hajram I (1789‐1869) bili su protestantski misionari na Havajskim ostrvima. Hajram I je bio rodom iz Engleske, odakle je emigrirao u SAD, u Konektikat, a potom službom otišao na Havaje. Mladi Bingam III školovao se prvo na Havajima i završio tadašnji Oahu koledž (danas Tunahou škola) 1892. godine. Zatim su ga roditelji poslali u SAD da nastavi školovanje. Završio je Filips akademiju u Andoveru u Masačusetsu 1894. Studirao je teologiju i istoriju i diplomirao na Jejlu 1898. i Berkliju 1900. godine.

Kao i , i Hajram III se neko vreme bavio svešteničkim pozivom. Potom je radio kao hemičar u jednoj šećerani. Posle doktorata, neko vreme je predavao istoriju i političke nauke na Harvardu i Prinstonu. Od 1907. godine Hajram Bingam III predavao je Južnoameričku istoriju na Univerzitetu Jejl.

Hajram nije bio profesionalni arheolog niti antropolog, ali se interesovao za običaje drevnih južnoameričkih naroda, Inka, Maja i Asteka. Naročito su ga interesovale priče o blagu i neprocenjivo vrednim artefaktima sakrivenim u tzv. „izgubljenim gradovima“ latinske Amerike. Prvi put je 1906. godine proputovao Venecuelu i Kolumbiju i putovao Andskim putem koji je 1819. ustanovio Simon Bolivar. Bingam je 1908. godine bio delegat univerziteta Jejl na Prvom sveameričkom naučnom kongresu u Santijago de Čileu. Boravak u Južnoj Americi iskoristio je da od 1908. do 1911. godine, prateći stare španske i portugalske trgovačke puteve, proputuje Brazil, Argentinu, Boliviju, Čile i Peru, od Santijaga do Buenos Ajresa, Lime i Potosija u Boliviji. Usput je posećivao mnogobrojne ostatke drevnih gradova, sakrivenih u srcu džungle ili na visokim nepristupačnim planinskim mestima. Stizao je na mesta gde ljudska noga retko kroči, često rizikujući život. Guverner južne oblasti Apuriman H. H. Nunjes preporučio mu je da obiđe drevni grad Čokekiraoa („Zlatna kolevka“), nedaleko od Kuska, stare prestonice Inka, visoko u Andima. O tom putovanju Bingam je ostavio i mnogobrojne zabeleške.

Kad se 1911. godine vratio u Peru, Bingam se nadao da će otkriti lokaciju Vilkabambe, poslednje prestonice Inka iz 1532. godine ‐ planinsko utvrđenje u kome su Inke pružale poslednji otpor španskim konkvistadorima, sve do 1572. godine. U julu 1911. Bingam je, u pratnji peruanskog narednika Karaska, kog mu je prefekt Nunjes dodelio kao zaštitu, krenuo planinskim putem iz Poroja, u blizini Kuska, u pravcu Mandre. Kad su 24. jula 1911. godine stigli na padine Anda, u blizini svog odredišta, priključilo im se i nekoliko peruanskih zemljoradnika koji su na obližnjim padinama gajili lokalne kulture, Melčor Arteaga, Melkijades Ričarte i Anakleto Alvarez, kao i dvojica tamošnjih misionara ‐ Tomas Pejn i Stjuart Meknern. Jedan od zemljoradnika, Melčor Arteaga, bio im je vodič. Poznavao je nepristupačni teren kao svoj džep i govorio lokalni kečua jezik, jezik Kečua indijanaca, pretkolumbovskih starosedelaca Anda.

Istraživača ekipa predvođena Melčorom penjala se teško pristupačnim terenom ka vrhu zvanom Maču Pikču (Stari Vrh). Kao i prethodnih dana, članovima ekspedicije snagu i volju za uspehom ulivale su pre svega Bingamova hrabrost i istrajnost. Planinarske i alpinističke veštine koje je još u detinjstvu naučio od oca sad su mu bile od velike pomoći. Vrhu su se približavali preko velikih terasa koje su kao i u vreme Inka služile za zemljoradnju. Pred kraj uspona koristili su skoro 3.000 stepenika sačinjenih od kamenih blokova. Oko njih nalazile su se neke od najlepših slika netaknute prirode na svetu: kanjon reke Urabamba, vrh Hajna Pikču (Vajna Pikču, Novi Vrh) nasuprot Maču Pikčua, čuveni Most Inka – viseći most od konopca preko Urabambe. To je predeo koji se i danas u žargonu zove "fotografskim rajem".

Zavidna vojna karijera

Posle poslednjeg iskopavanja u Maču Pikčuu Bingam se posvetio vojnoj karijeri. Dobio je čin kapetana Nacionalne garde Konektikata 1916. godine. Naredne godine, kad SAD ulaze u I svetski rat Bingam postaje pilot i organizuje Školu za vojne pilote, koja je na osam američkih univerziteta mobilisala studente i obučavla ih za pilote na evropskom ratištu. Bingam je služio u Vazduhoplovnom odseku, Signalnom korpusu i Vazduhoplovnoj službi vojske SAD. Potom je u Francuskoj na Zapadnom frontu, u činu potpukovnika komandovao Letačkom školom američkih vazduhoplovnih snaga. Posle Velikog rata podržavao je nastojanja Vazduhoplovnih snaga da se odvoje od Kopnene vojske i formiraju zaseban vid Oružanih snaga SAD. Svoja ratna iskustva opisao je u knjizi „Istraživač u vazduhoplovnim snagama“ 1920. godine.

Na kraju tog strmovitog uspona, na vrhu Maču Pikčua, na 2.350 m iznad Urabambe i 2,5 km nadmorske visine, ugledali su odlično očuvani grad Inka. Kroz gustu prašumu, do samog grada Bingama je proveo dečak Pablo, sin likalnog zemljoradnika. Bingam je napisao: "Sve samo iznenađenje za iznenađenjem, dok na kraju nismo otkrili da se nalazimo usred najlepših ruševina koje su ikada pronađene u Peruu". Grad, kasnije nazvan po vrhu na kome se nalazi, plenio je i opštim izgledom i stepenom očuvanosti. Čini ga 216 objekata i terasa: Glavni trg, Hram sa tri prozora, Princezina palata, Palata Inka, Intihuatana palata (Palata u kojoj se primaju poruke Sunca), Sveti kamen (Sveta stena) – koju je Bingam zvao Hramom (mauzolejem) Sunca, nekropole, bunari, kanalizacija, nekoliko desetina terasa sa baštama koje su nekad navodnjavane akvaduktima i putevi od kamenih blokova koji povezuju čitav kompleks.

Bingam je tad, a i decenijama kasnije, bio ubeđen da je Maču Pikču zapravo "Izgubljeni grad Inka" Vilkabamba i da je reč o ogromnom svetilištu posvećenom Suncu, iz kojeg su poslednji kraljevi Inka komandovali pobunom protiv Španaca. Nekoliko desetina kostura iskopanih na nekropolama primarno su identifikovani kao ženski, pa je Bingam zato smatrao da je Maču Pikču bio svetilište Sunčevih devica, žrtvovanih Izabranih žena Inka.

On je često izvodio nestručne i pogrešne zaključke iz nađenog arheološkog materijala, delom iz neznanja, delom zbog svojih senzacionalističkih težnji. Jednu kost, pronađenu u džungli u blizini Maču Pikčua, proglasio je 30.000 godina starom kosti muškarca iz ledenog doba, a kasnije se ispostavilo da je reč o nekoliko godina staroj goveđoj kosti.

Tvrdio je i da je u Maču Pikčuu svetlost dana ugledao i prvi pripadnik naroda Inka, a kasnije je utvrđeno da je grad tri veka mlađi od tog datuma. Sveto kamenje, poput onog u Mačuu, nalazilo se i u drugim gradovima Inka. Tek 60. godina 20. veka Bingamove tvrdnje da je Maču Pikču Vilkabamba padaju u vodu. Drugi grad Inka, koji je takođe otkrio Bingam, Espiritu Pampa, posle iskopavanja američkog arheologa Daglasa Judžina Džina Savoja (1927‐2007) pokazao je mnogo više sličnosti sa izgubljnim gradom Vilkabamba. Takođe, tehnologija 21. veka utvrdila je da su kosti iz nekropole u Maču Pikčuu različitih polova i starosnog doba.

Maču Pikču je definitivno bio jedna od kraljevskih rezidencija, a ne Svetilište Sunca ili vojno utvrđenje. Sagrađen je sredinom 15. veka, u vreme vladavine devetog, najpoznatijeg kralja Inka Pačakuati Inka Japankuia (1438‐1471), kralja koji je komandovao najjačom vojskom u istoriji imperije Inka i koji je osvajanjima proširio carstvo Inka do njegovih najvećih granica. Maču je bio mali grad, nastanjen svojevremeno sa 200 ‐ 1.000 stanovnika. Plemstvo Kuska koristilo ga je tokom leta, dok su samo posluga i zemljoradnici u njemu živeli preko čitave godine. Bingam je vršio iskopavanja u Maču Pikčuu i 1912. i 1915. godine pod pokroviteljstvom Jejla i National Geographic Society iz Vašingtona. Oko 40 000 pronađenih artefakata (keramika, nakit, oružje, upotrebni predmeti…) i zemne ostatke iz 130 grobova Bingam je izneo iz Perua i preneo u Jejl, pod izgovorom detaljne naučne analize i uz obavezu da ih godinu dana kasnije vrati. Od ovih artefakata formirano je u svetu čuveno Antropološko odeljenje Pibodi muzeja na Jejlu.

Indijana Džons odmah iza Šerloka Holmsa

O Indijani Džonsu snimljena su četiri igrana filma: „Otimači izgubljenog kovčega“ (1981), „Indijana Džons i hram prokletstva“ (1984), „Indijana Džons i poslednji krstaški rat“ (1989) i „Indijana Džons i kraljevstvo kristalne lobanje“ (2008). U najavi je i peti deo.

U sva četiri nastavka lik dr Džonsa tumači Harison Ford, scenario je napisao Lorens Kašdan, režirao ih je Stiven Spilberg, a producirao Džordž Lukas. O Indijani Džonsu snimljena je i tv serija „Hronike mladog Indijane Džonsa“ (1992‐1996).

Indijana Džons ima tematski park u okviru Diznilenda i tokijskog Dizni mora. Njegov lik pojavljuje se i u pričama, stripovima i video igrama. Američki filmski institut stavio je 2003. godine lik Indijane Džonsa na drugo mesto najvećih heroja u istoriji filma. U anketi Tajm magazina iz 2010. on se nalazi na drugom mestu liste najvećih izmišljenih likova svih vremena, odmah iza Šerloka Holmsa. Magazin Entertejment vikli smesto je Indijanu Džonsa na drugo mesto liste najvećih heroja savremene pop kulture.

Hajram Bingam III nije bio prvi čovek koji je otkrio Maču Pikču. Sam Bingam je to veče, 24. juna 1911. zapisao u svom dnevniku: „Pronalazač Maču Pikčua je Augustin Lizaraga“. Sajmon Vajsbard, dugogodišnji istraživač Kuskoa, tvdi da je nekada u Mačuu postojala ploča na kojoj je pisalo da su grad otkrili 14. jula 1901. Enrike Palma, Gabino Sančez i Augustin Lizaraga. Maču Pikču je još 60. godina 19. veka video i o tome ostavio beleške nemački inženjer fon Hasel.

Pre Bingama, Maču Pikču je video još jedan Nemac, avanturista Augusto Berns, 1867. godine. I sam vodič ekspedicije Melčor Arteaga bio je u Mačuu pre Bingama, kao i ko zna koliko još seljaka koji su obrađivali zemlju na okolnim terasama i tu godinama živeli sa porodicama. Potomci dvojice misionara iz ekspedicije Pejna i Meknerna tvrde da su njihovi preci videli Maču Pikču još 1906. godine. Ipak, nema sumnje da je Bingamova delatnost vezana za taj lokalitet bila ta koja je upoznala svetsku javnost sa ovim „arheološkim čudom“ i sa bogatom istorijom civilizacije Inka. Po mnogima, otkriće Maču Pikčua se smatra najvećim arheološkim otkrićem 20. veka. I sam Bingam je, posle objavljivanja priče o Maču Pikčuu u "National Geographic" postao, za tadašnje uslove, svetski popularan.

„U društvu samo sa narednikom Karaskom napustio sam kamp u deset sati… Kratko nakon dvanaest sati, potpuno iscrpljeni, došli smo na travnatu zaravan 700 metara iznad reke. Tamo smo zatekli dvojicu dobro uhranjenih Indijanaca koji su bili prijatno iznenađeni našim dolaskom. Dali su nam vode i skuvali nekoliko slatkih krompira. Dva indijanska farmera, Ričarte i Alvarez, pohvalili su se da su pronašli obilje terasa na kojima uzgajaju svoje kulture. Ovde su već četiri godine, a s obzirom na nepristupačnost kanjona ovi krajevi su izgleda nenaseljeni već vekovima. Narednik Karasko mi je prevodio i potvrdio da se ruševine neotkrivenog grada nalaze malo podalje… Zaista, nedaleko od te visoravni, susreli smo se sa neočekivanim prizorom: stotine kamenom ograđenih zemljanih terasa, svaka od njih na desetine metara dugačka. Očito je da su ih Indijanci skoro pronašli i očistili… S nama je bio i dečak kao vodič koji nam je pokazivao put dalje. Prošli smo kroz netaknutu šumu i pred nama su se ukazali zidovi izgubljenog grada, nastali kao proizvod rada najkvalitetnijih majstora koje su Inke imale… Biće zapamćeno da je bio jul 1911. kada sam ja počeo potragu za poslednjim glavnim gradom Inka…“ (Hajram Bingam III, Izgubljeni Grad Inka, 1948.)

Bingam III je imao sedam sinova

U dvadesetčetvrtoj godini života Bingam se oženio Alfredom Mičel, unukom i naslednicom Čarlsa Tifanija osnivača „Tifani“ carstva skupocenog nakita. Sa njom je dobio sedmoro sinova: Vudbridža (1901‐1986), profesor, Hajrama Bingama IV (1903‐1988), diplomata i heroj II svetskog rata, Alfreda Mičela (1905‐1998), advokat i književnik, Čarlsa Tifanija (1906‐1993), lekar, Brustera (1908‐1995), ministar, Mičela (1910‐1994), umetnik i Džonatana Brustera (1914‐1986), političar. Od Alfrede se razveo 1937. godine i oženio sa Sjuzan Kerol Hil sa kojom nije imao dece. Čar Miler je 1982. godine objavio doktorsku disertaciju na temu porodične istorije Bingamovih pod naslovom „Očevi i sinovi: porodica Bingam i američka misija“.

Bingam je 1922. godine izabran za zamenika guvernera Konektikata iz redova republikanaca i na tom položaju ostaje do 1924. godine kada je izabran za guvernera iste države. Mesec kasnije izabran je i za senatora. Odlučio se da zadrži položaj senatora, pa je posle samo jednog dana na mestu guvernera Konektikata dao ostavku na taj položaj. Ušao je u istoriju kao guverner sa najkraćim mandatom. Na položaj senatora u punom šestogodišnjem mandatu izabran je 1926. i na tom mestu ostao sve do 1933. godine. Za vreme mandata predsedavo je Odborom za štampu, Odborom za teritorije i ostrvske posede SAD, kao i Odborom za avio industriju. Zbog ovog poslednjeg novinari su ga zvali „leteći senator“.

Godine 1929. senator Bingam, njegov sekretar i njegovi lobisti bili su pod istragom Zakonskog pododbora Senata SAD zbog sumnjivog načina finansiranja. Prvobitna odluka Pododbora bila je osuđujuća po Bingama, ali je on svojom propagandom i optužbama na račun Podobora da vodi neosnovan „lov na veštice“, uspeo da preokrene odluku u svoju korist. Pošto je 1932. godine izgubio izbore za Senat od strane demokratskog protivkandidata, povukao se iz politike i posvetio privatnom biznisu u ne baš srećna vremena Velike ekonomske krize.

Za vreme II svetskog rata Bingam je predavao u nekoliko pomorskih škola. Od 1951. do 1953. godine, na postavljenje predsednika Harija Trumana, Bingam je predsedavao Civilnom komisijom za lojalnost koja je proveravala sumnje na subverzivnu delatnost u Ministarstvu inostranih dela SAD (Stejt dipartmentu). Hajram Bingam III preminuo je šestog juna 1956. godine u 81. godini. Sahranjen je na Nacionalnom vojnom groblju Arlington u Virdžiniji. Svoja iskustva vezana za Maču Pikču zabeležio je u knjigama „Zemlja Inka“ (1922), „Maču Pikču, tvrđava Inka“ (1930) i „Izgubljeni grad Inka“ (1948).

Danas mnogi autori smatraju Hajrama Bingama III „prevejanim liscem“, arheologom – amaterom, pljačkašem grobova i ambicinoznim fanatikom. Ipak, njegov doprinos arheologiji, istoriji, antropologiji i nauci uopšte je veliki. On ne samo da je doprineo da se vest o postojanju Maču Pikčua, proširi svetom već je i svet upoznao sa ogromnim dostignućima civilizacije Inka. Njegova delatnost u velikoj meri je doprinela razvoju Perua, zaštiti njegovog kulturnog blaga. Peruanci su danas zahvalni Bingamu na doprinosu njihovoj kulturno‐istorijskoj baštini. Autoput duž Urabamba reke nosi ime Hajrama Bingama. Po njemu nosi ime i luksuzni voz dizajniran u stilu 20. godina prošlog veka, kojim turisti za tri i po sata stižu od Kuska do Maču Pikčua. Od 1982. godine Bingamovo ime nosi i koledž u Limi, u kome po britanskom programu svake godine studira više od 600 studenata iz preko 30 zemalja sveta.

 

Povezane vesti

Najčitanije - Alo.rs

Najnovije - Alo.rs

Vip - Alo.rs

Galerije

Najbolji video klipovi