Današnji datum je jedan od najvažnijih u istoriji Srbije, ali mnogi ni dan danas ne znaju zbog čega

Današnji datum, 13. jul, ima ogromnu važnost za srpski narod. Na današnji dan, pre 142 godine, 13. jula 1878. godine, Srbija je na Berlinskom kongresu pratično i formalno stekla svoju nezavisnost od Osmanlijskog carstva. Ovaj istorijski datum se u Srbiji danas ne obeležava, pa mnogi ni ne znaju zašto je 13. jul toliko važan dan za našu zemlju.

Za žitelje nekadašnje Srbije, Berlinski kongres značio je dve važne stvari: sa jedne strane Srbiji je doneo priznanje kao suverene države, a sa druge podsećanje da nije uspela da ostvari svoje ciljeve iz srpsko-turskih ratova. To bi u najkraćem bila suština ovog značajnog istorijskog događaja koji je bio važan ne samo za Srbiju, već za ceo region, Evropu, i sve tadašnje velike sile koje su u njemu učestvovale. Na današnji dan 1878. godine sklopljen je Berlinski mir koji bi, u zavisnosti od ugla gledanja, mogao da se posmatra i kao nešto dobro, ali i nešto na šta Srbija nije bila naročito ponosna.

Berlinski kongres je ustvari multilateralni ugovor između Velike Britanije, Austro-Ugarske, Francuske, Nemačke, Italije, Rusije i Turske, sklopljen posle mesec dana pregovora i "natezanja", kojim su redefinsisani odnosi na Balkanu posle serije buna, ustanaka i ratova koji su potresali Tursko carstvo. Ratni uspesi srpske vojske u ratu 1877-78. verifikovani su primirjem i mirom zaključenim između zaraćene carske Rusije i njenih saveznika Srbije i Rumunije sa jedne, i Otomanske Turske u San Stefanu, predgrađu Carigrada, 3. marta 1878. Sanstefanskim mirom, koji je prethodio Berlinskom kongresu, Srbija, Rumunija i Crna Gora, do tada vazalne kneževine, dobijaju nezavisnost. Međutim, u toj podeli teritorija, Rusija dobija ogromnu teritoriju i seže čak do Egejskog mora, a stvara se i Bugarska koju u stvari kontroliše Rusija.

Srbija jeste u Berlinu priznata kao nezavisna država i omogućeno joj je teritorijalno proširenje u pravcu Kosovske Mitrovice, ali vojnička osvajanja u pravcu istoka i jugoistoka su joj osporena, tako da dobija samo Niš, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u narodu. Zato se tadašnje rukovodsto, na čelu sa knezom Milanom, koji su u Rusiji videli srpske pokrovitelje, okreće severnom susedu, Austro-Ugarskoj. Evropske sile, pre svih Engleska, nisu bile saglasne sa tako velikim teritorijalnim promenama voljom Rusije, zbog čega je i sazvan Berlinski kongres, na kome su znatno umanjeni dobici Rusije.

Kongres u Berlinu je okončan potpisivanjem međunarodnog ugovora po kome je preoblikovana politička karta Jugoistočne Evrope i definisani interesi velikih sila. Po ovom ugovoru Srbiji, Crnoj Gori i Rumuniji je potvrđena nezavisnost. Srbija je dobila teritorijalno proširenje na Niški, Vranjski, Toplički i Pirotski okrug. Austro-Ugarska je dobila pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu i tamo uvede svoju upravu, s tim što su ove dve pokrajine samo formalno ostale pod vrhovnom vlašću Turske, kojoj je u potpunosti vraćena teritorija Makedonije, dok je Bugarska podeljena na dva dela.