Najveća greška koju možete uraditi na poslednjem oproštaju od svojih voljenih!

Mišljenje smrt pripada životu. Kao i salata od bifteka i borovo pivo. Međutim, vreme postaje sve brže i imamo sve manje vremena za umiranje. Gurnemo ga do ivice i pobegnemo od njega, bar dok nas „odmah“ ne pogodi. Ali iako to ne shvatamo, naš odnos prema smrti se mnogo promenio poslednjih godina. I ovo postepeno menja naš odnos sa životom.

Opet, ovo je vreme kada se svi moramo sećati svojih preminulih voljenih. Obavezno jer kalendar tako naređuje. U normalnim okolnostima, ovog vikenda ne bismo gurali ispitne redove. Išli bismo na izlete po celoj Srbiji. Ovo je lepo, naravno, ali možete se setiti mrtvih i ići na groblje tokom cele godine. Međutim, važno je shvatiti ulogu koju smrt igra u našem životu. Jer poslednjih godina se više trudimo da se pretvaramo da smrt ne postoji.

Smrt u kući

Nekada davno, smrt je bila uobičajeni deo života . Naravno, običaji na selu i u gradu su se značajno razlikovali, ali mnogo toga se promenilo. Pre svega, ljudi su uglavnom umirali kod kuće . U nekim slučajevima porodica je pokojnika držala u kući tri dana nakon njegove smrti. Za to vreme izveli su nekoliko ceremonija ili rituala u čast mrtvih. Istovremeno, služile su i sprečavanju da se pokojnici ne vrate živima.

Oči mrtvaca imaju povez, jer ako bi nekoga pogledao, poveo bi ga sa sobom. Ogledalo je bilo prekriveno crnom tkaninom tako da pokojnik nije mogao da se vidi, jer se tad mogao vratiti u svet živih. Sat je bio postavljen na vreme smrti preminulog i otvarao mu se prozor za izletanje duše. Slama sa kreveta na kojem je preminuli umro je spaljena, umrli je opran i odeven u prazničnu odeću. Preživele su potom posetili rođaci i ljudi iz sela, sećajući se, moleći se ili pevajući verske pesme.

Na dan sahrane bi mrtvaca stavili u kovčeg i izneli iz kuće nogama napred. Opet, da ne težimo povratku. Ceremonije su se često odvijale direktno u dvorištu kuće, odakle se pogrebna povorka preselila na groblje. Kad su napuštali groblje, niko nije trebalo da gleda iza njih, jer su oni koji su se najviše okretali prvo umrli. Posle toga je u kući pokojnika održana sahrana. Takođe su postojale razlike između sahranjivanja starih i mladih ili dece.

Iako pogrebni običaji i sujeverja mogu izgledati smešno, oni su odigrali važnu ulogu ožalošćenih u suočavanju sa smrću voljene osobe. Zbog činjenice da su s njim provodili vreme i posle njegove smrti i prolazili razne običaje i obrede, ispraćaj je za njih bio prirodniji. I što je najvažnije, odlazak mrtvih bio im je kraj.

U nekim krajevima Srbije, za pogreb su vezani brojni suvišni i štetni običaji, koji su često, čak i u suprotnosti sa učenjem crkve.

Teško je u narodu menjati takve običaje, naročito one koji su vekovima prisutni, ali u novije vreme zavode se novi običaji, koji se lako mogu menjati.

Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, zatim darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani. I jedno i drugo iziskuju velike izdatke, a potpuno je suvišno. Mnogo bi bolje bilo da se novac za kupovinu venaca preda domaćinu ili toj kući, što bi dobro došlo u snošenju troškova sahrane.

Takođe se uobičajila velika i obilna priprema jela i pića za sahrane, pa se dešava da, kada se gosti najedu i napiju, sahrana se pretvori u gozbu, a učesnici u pijanom stanju počnu da se nedolično i neprikladno ponašaju. To je nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini.

Protiv ovakvih pojava treba da se bore svi ozbiljni i bogomoljni ljudi u srpskom narodu. Pomenućemo i običaj u nekim krajevima Srbije, kada narod dolazi sa groblja, da se sačekuje u dvorištu gde svi peru ruke, uzimaju ugljen od žara, pa ga premetnu u rukama i prebace preko sebe.

To je ostalo iz vremena kada su Srbijom harale zarazne bolesti i na taj način se po naredbi građanskih vlasti vršila dezinfekcija. To danas nije obavezno činiti. Dobro je samo pripremiti vodu i peškir ako nema česme ili kupatila da narod opere ruke, što je osnov higijene.

Za četrdesetodnevni parastos takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje „dušnog brava“. To ne spada u crkvene i verske običaje. Pod te običaje se jedino kao cilj klanja može podvesti i opravdati da se nahrani sirotinja, kao dobro delo za pokoj duše umrloga. Sve ostalo je čist paganski, necrkveni običaj vezan za žrtvoprinošenje.

Posle šest meseci ili jedne godine, takođe se mogu vršiti molitve, odnosno parastosi za umrle. Tada se, kao i za četrdeseti dan, priprema žito koje osvećuje sveštenik, izlazi se na groblje, pale se sveće i prekađuje grob. Parastosi se mogu održavati i češće, a gozbe ni u tim povodima nisu crkveni običaji.

Da li vi praktikujete neke od ovih običaja?

Pozdravi se sa mrtvima

Način na koji umire takođe igra veliku ulogu u suočavanju sa smrću voljene osobe . Na primer, možemo spomenuti preživele žrtve avionskih katastrofa čiji ostaci nikada nisu pronađeni. Ovi ljudi nemaju priliku da se u potpunosti pozdrave sa pokojnikom, shvate njegov odlazak i krenu dalje. Proces žalovanja je zato za njih često komplikovan i mnogo duži.

Međutim, slične probleme možemo imati i sa oproštajem od mrtvih u drugim slučajevima. Čim osoba trenutno umre, čini se da nas je sam pokojnik prestao da se tiče. Naravno, organizovaćemo sahranu, rešiti sve stvari koje se tiču živih. Međutim, pokojnika će pokupiti pogrebna služba, a većina rođaka često nema priliku da ga vidi do sahrane. Takođe mogu s njim provesti samo ograničeno vreme, tako da pokojnik može iznenada napustiti svet živih, ali u našem životu ova promena može potrajati mnogo duže.

U tom pogledu, fascinirani smo koliko neosetljivi i kontraproduktivni sveštenici mogu biti na pogrebnim ceremonijama. Jedan pastor je svojim podjednako mladim prijateljima i ožalošćenoj porodici rekao na sahrani 26-godišnjeg prijatelja: "Ne žalimo ga zbog smrti. Radujmo se ponovnom susretu." Reći stotinama uglavnom mladih ljudi na sahrani mladića da se raduju smrti je šamar. Jedno je citirati Bibliju, a drugo je izmišljati gluposti koji bole, a ne pomažu.

„Dan svih duša naspram Noći veštica“ besmislen je 

Do sada nisamo razumeli zašto Srbi ometaju Srbe. Vi koji imate problem sa činjenicom da je to „američki praznik“, odmah skinite kinesku odeću, na otpad odvezite nemački automobil i bacite turski ćevap. Licemerno je i smešno. 

Niste dužni da živite punim plućima

Svako se na svoj način nosi sa gubitkom voljene osobe. Bez obzira da li se s tim situacijama snalazite bolje sami ili u društvu voljenih, vrlo je važno preživeti i zatvoriti proces žalovanja. Međutim, sve više istiskujemo smrt iz svojih misli, što po mom mišljenju utiče i na naš odnos sa životom.

„Vreme je dragoceno, zato živite u potpunosti za sadašnji trenutak!“ je predivan izmišljeni citat koji uopšte ne beleži kako izgleda naš svakodnevni život. Živimo u izuzetno brzom vremenu, postavili smo mnogo ciljeva, želimo da imamo karijeru, hobije, partnerstvo i srećnu porodicu. Sve ovo se naravno može postići, ali istovremeno je i dugotrajno, iscrpljujuće i ponekad frustrirajuće. Tako da nam se lako može dogoditi da se i ako postignemo ono što smo zacrtali i dalje ne osećamo srećno.

BONUS VIDEO