Desetogodišnji Milan sa mamom, tatom i tri sestre želi da ostane na Kosovu i Metohiji i nema velike prohteve

A želje su mi bile skromne, ne maštam ja o velikim stvarima. Malo novog nameštaja, krevet, ormar neki da imam, stolicu i radni sto. Moj drugar koji živi u selu Vaganeš sve to ima, ja nemam, ali uveče, kada legnem da spavam, kada mi otac prostre dušek na podu, zamišljam da sam u krevetu. Tako zaspim.

Junački i ponosno, poput odraslog čoveka, Milan Perić (10) iz srpskog sela Kalabić na Kosovu i Metohiji čuva svoje skromno ognjište i mašta o dolasku Deda Mraza. Ovo selo nalazi se na kraju sveta. Do njega se stiže kamenitom stazom, uzbrdo pet kilometara od glavne magistrale. Do kuće šestočlane porodice Perić može se samo na tri načina, pešice, helikopterom ili jakim džipom.

Ova srpska porodica živi od svog rada. Otac Negovan (49) obrađuje zemlju, gaji stoku i podiže decu. Njegova supruga Živica slabijeg je zdravstvenog stanja i nije kadra da obavlja svakodnevne kućne poslove. Zato se Negovan ozbiljno oslanja na njihove tri ćerke Jovanu (18), Ivanu (16), Anđelu (13) i desetogodišnjeg sina Milana.

- Poranim i odem u šumu, isečem drva, nešto prodam, nešto ostavim za nas. Onda u njivu. Deca nahrane stoku. Pomažu mi, njih četvoro su mi veliki oslonac u životu. Supruga ne može mnogo da radi, bolesna je. Ona nam spremi ručak, večeru, malo izađe tu po dvorištu i to je to. Neka je, dovoljno je njoj njene muke. Vidi ona da se mučimo, sekira se, ali šta da se radi - priča Negovan za „Alo!“ i dodaje da se ne štedi i da će raditi do kraja svog života kako bi svojoj deci obezbedio pristojne uslove za život.

Perići ne kukaju, nisu od onih koji čekaju da im padne sa neba. Kuću su dobili pre nekoliko godina, nedostaje im nameštaj i bela tehnika.

- Imamo mi to ali je staro, istrošeno, mašina za veš curi ali nema veze, peremo na ruke. Bitno je da nam odeća bude čista i opeglana. Nemojte da ispadne da mi kukamo i zapomažemo, to nije tako. Ja sam radnik, imam dečji dodatak i socijalu, nismo gladni, nismo žedni, imamo krov nad glavom, deca su nam zdrava i šta više da tražimo - kaže Negovan.

- Sa Kosova i Metohije nikada nećemo otići! Gde, bre, da odemo? Ovo je naše. Naše! Ostaćemo makar i poslednji Srbi bili - samouvereno obećava Negovan.

Četvoro dece slobodno vreme provodi sa ocem i majkom, sa drugom decom druže se samo tokom školske nastave.

- Živimo prilično daleko od Kamenice, deset kilometara ima, a put do sela je očajan i zato nam niko od drugara ne dolazi. A i da nam neko dođe, gde ćemo da sednemo, imamo dve sobice, nemamo prostora za neko igranje - kaže Anđela.

Perići su odlični đaci, dobra i vaspitana deca. Novu godinu dočekali su u dnevnoj sobi, pored ukrašene jelke koja je smeštena do šporeta. Tu su se grejali i maštali. Čekali su Deda Mraza koji ih je i ove godine izneverio. I Božić će tu dočekati, za skromnom trpezom pored šporeta.

- Tata mi je rekao da Deda Mraz možda dođe posle Božića i da se to nikada ne zna. Ja ću ga čekati pa ako dođe, dobrodošao je, a ne verujem da će stići. Jedan komšija mi je rekao da Deda Mraz ne postoji i nisam mu poverovao. Ja samo hoću da mi donese novi krevet, može i bicikl - kazao nam je Milan.

Periće nekada obiđu komšije iz susednih sela, malo prozbore, pomažu se... Razmene i pokoji domaći proizvod. Šestoro Perića jedini su stanovnici ovog sela, oni ga čuvaju i oni čekaju Deda Mraza.