Žene rođene 1979. su najsrećnije, a objašnjeje je jednostavno

Baba i deda na selu, gajili su životinje, deci slali mrs svake nedelje, živeli bez bojazni za sebe i naraštaje... Prvi put sigurni da rata neće biti.

Mi smo se rodile kada je država bila stabilna, odrasle smo pod srećnom zvezdom: po ceo dan smo bili napolju, niko se nije brinuo da li jedemo zdravo (prerađene hrane nije ni bilo, jelo se ono što nam baka spremi nedeljom sa sela), da li ćemo se smrznuti, da li će nas napasti neki manijak... Rođendani su se slavili sa decom iz komšiluka, jednom tortom i domaćim kiflicama.

Morali smo redovno ići u školu, raditi zadaću, marljivo učiti, a reč učiteljice/nastavnice je bila AMIN.

Dobijali smo sestre ili braću, u pravilnim razmacima od 3 ili 5 godina, jer roditelji nisu brinuli da li će imati novca za još jedno dete. Nama su ispunjavali želje. Sećam se majčinog pitanja: "Šta želiš da ti mama rodi? Batu ili seku?"

A onda se desila 1992. godina: rat, neimaština, beda, izbeglištvo... I tad smo bile srećne, a da li znate zbog čega? Naučile smo da raspoznajemo bitno od nebitnog. Nema tog ljubavnog problema koji bi nas tada poljuljao. Ej, ja sam preživela rat, preživeću i tvoju neveru...

Taman kada smo pomislile da ne može gore, desila se 1999. godina i bombardovanje. Život nam je održao još jednu lekciju: "Uvek može gore, ali i to najgore prođe!"

I stvarno je to sve prošlo, a mi smo izašle jače. Naučile smo kako prevazići poteškoće, a za depresiju nije bilo vremena. Bile smo pobednici. Što se ne može reći za generacije koje su došle posle nas...

Najvažnije od svega: mi, rođeni 1979. godine znamo da cenimo život, jer poznajemo previše ljudi koji više nisu u mogućnosti da uživaju, jer više nisu među nama....