Najlepša učesnica serijala "Veliki brat" danas ovako izgleda! (FOTO)

Prvi rijaliti program na ovim prostorima bio je "Veliki brat" . Sada je od toga prošlo 14 godina, a neki učesnici istog su još uvek u medijima, dok su drugi nestali sa javne scene!

Novosađanka Jelena Provći bila je učesnica prve sezone pomenutog rijalitija, a danas je majka i vlasnica novosadske picerije "Apolon 13".

Nakon učešća u "Velikom bratu", ona je rešila da se posveti menadžerisanju kultnih klubova u kojima se puls grada vremenom menjao kao i sama atmosfera noćnog života, posle čega je odlučila da svoj flert sa Novim Sadom preseli u topli ambijent ušuškan na Novom naselju.

Vlasnica picerije "Apolon 13" Jelena Provči je za jedan portal otkrila kako se pre trinaest godina upustila u rijaliti avanturu i kako je to uticalo na njen kasniji život i personalni razvoj...

Šta te je navelo da uđeš u rijaliti program?

– Najzanimljivija priča u vezi sa mojim ulaskom u rijaliti “Veliki brat” jeste što se nisam ni prijavila, već se dogodila situacija da su se moja najbolja drugarica i tadašnji momak prijavili i ja sam išla na kasting sa njima ne bih li im dala podršku. Bio je 26. decembar i jako hladan dan – smrzavali smo se. Tada nas je moj dečko sproveo preko reda kako ne bismo čekali duže i uveli su nas u prostorije u kojima se održavao kasting gde mi je prišla devojka koja je bila zadužena za numeraciju i nalepila broj i rekla mi da pođem sa njom. Govorila sam joj da ja nisam prijavljena, ali nije vredelo. Tako sam ušla u kandidaturu, a onda i u uži izbor nakon čega sam kao trinaesti kandidat plasirana u program “Velikog brata”.

Šta se promenilo od tada do sadašnjih rijaliti programa koji su postali potpuno neuporediva krajnost?

– Mnogo toga. Mi smo u prvoj sezoni bili u potpunosti nesvesni kamera. Nismo znali šta se dešava oko nas, ni kada se emitujemo i samim tim smo bili jako prirodni i nismo obraćali pažnju na to da li se snimamo i jesmo li uopšte u kadru. Bila sam svesna kamere samo onda kada bi se začulo zujanje, odnosno pomeranje, i bila sam ista kao i u privatnom životu. Nije bilo nikakvih strategija, planiranja u poređenju sa današnjim rijaliti programima u kojima je sve iscenirano i planski odrađeno što nema nikakve veze sa nekadašnjom pričom, ali prošlo je trinaest godina i za to vreme se emitovalo bar jedno dvadesetak rijalitija, pa je samim tim priča totalno drugačija.

Da li je izlazak iz "Velikog brata" kasnije poslužio kao stimulans za neke nove poslovne početke?

– Nije... Nažalost, sve to je usporilo moje poslovanje jer sam bila predstavljena u lošem svetlu uz pomoć montaže, sečenih rečenica, izvlačenja iz konteksta i to nije bila odskočna daska za posao. Nije mi donelo apsolutno nikakvu korist...

Hijerarhija klubova koje si vodila nakon izlaska iz rijalitija, završava se poznatom gradskom kafe-knjižarom "Nublu". Kako je počela tvoja "klabing istorija"?

– To se dogodilo praktično po izlasku iz rijalitija. U početku nisam menadžerisala, već sam se bavila hostingom kluba, a moje zaduženje je bilo da učinim da se ljudi osećaju savršeno, da sve lepo teče, da je dobra organizacija. Vremenom se ispostavilo da je to bio moj poziv. Prvi klub čiji sam bila menadžer bio je "Garaža" na Limanu 4, u to vreme jedan od jačih klubova koji je primao šest stotina ljudi što je bio jako težak posao jer su se radile isključivo treće smene. Nakon toga, bila sam menadžer u klubovima "Penthouse", "Hipnotic", "Brauhaus", "Crveni petao", zatim u kafe-knjižari “Nublu” i evo me sada ovde... (smeh).

Šta karakteriše polarizaciju noćnog provoda koja se deli na "nekad" i "sad"?

– Nije se previše stvari promenilo, samo mislim da su ljudi danas mnogo pijaniji i agresivniji. To je moj utisak sada kada više nisam neko ko vodi te klubove, već klasičan gost koji sve posmatra kroz drugačiju prizmu. Sada je situacija kritična, naročito po klubovima u kojima se pušta narodna muzika, u kojima je masa pasivno-agresivna. Ulica Laze Telečkog više nije ono što je bila nekad, ali u njoj rado posećujem dva lokala, a to suv “London pub” i “Lazino tele”.

Kako si osvojila teritoriju picerije “Apolon 13”?

– Došla sam da podržim drugaricu koja je trebalo da počne da menadžeriše u ovom prostoru, ali kada sam prvi put ušla ovde, shvatila sam da je bukvalno to ono pravo i da ja kroz neko vreme ovo moram da imam. Tako je i bilo. Prošlo je manje od godinu dana i dogodila se mogućnost da preuzmem ovaj lokal koji se nalazi na broju 13 koji meni mnogo znači, a pritom ovaj deo Tozinog sokaka na Novom naselju je potpuno novosadski pitom.

Po čemu se izdvaja ovaj lokal i zašto Novosađani na Instagramu tvrde da je pica iz "Apolona 13" najbolja u gradu?

– Navela bih sve u superlativu, ali ne u smislu preuveličavanja. Izdvaja se po ekipi koja čini da energija u lokalu bude topla i prisna. Imamo dvoje zaposlenih koji su zaduženi za kuhinju. Sretena i ja smo vlasnice, s tim što je ona neko ko i radi u šanku sa još tri devojke. Takođe, imamo dve vrste kuhinje – jednog mladog radnika koji je zadužen za moderniju varijantu hrane, a sa druge strane imamo tradicionalnu opciju za koju je zadužena naša koleginica Olga koja sve to dodatno začini, ali na osnovu utisaka gostiju. Obe kuhinje su izuzetno ukusne iako su različite. Svi sastojci koji se koriste su isključivo domaće proizvodnje što doprinosi tradiciji vojvođanskog kulinarstva. Sastavni deo jelovnika su svakako pice koje su specijalitet kuće i izdvajaju se po testu i tajnom receptu koji naravno ne mogu da otkrijem, ali i domaće štrudle sa makom i orasima, kao i piletina, slane i slatke palačinke, uštipci...