Život mi stalno visi o koncu: Glumac Milan Marić otkrio detalje serije Državni službenik!

Milana Marića gluma je kupila još u srednjoj školi, kada se priključio omladinskoj sekciji Pozorišta „Dadov“, a publiku je oborio s nogu kada je odigrao glavnu rolu u ruskom filmu „Dovlatov“. Posle velikog filmskog ostvarenja, mladom umetniku vrata su svuda bila otvorena, a domaća publika ga je gledala u serijama „Nemanjići“, „Jutro će promeniti sve“, „Vojna akademija“... Poslednjom ulogom u nizu, u „Državnom službeniku“, Marić je oduševio publiku, a za VIP magazin otkrio je šta mu je bilo najteže na snimanju, da li je imao tremu zbog Žarka Lauševića, sa kojim demonima se bori u privatnom životu, ali i koliko mu se život promenio otkako je dobio nagradu „Zvezda u usponu“ na Filmskom festivalu u Berlinu.

Šta si prvo pomislio kada si pročitao scenario za seriju „Državni službenik“, a šta kada si video glumačku ekipu?
- Ne sećam se šta sam prvo pomislio, ali tema serije me je odmah kupila. Ta tematika još nije obrađivana u našim filmovima i serijama i to mi je bilo najzanimljivije. Kada sam video s kim ću igrati, bio sam veoma zadovoljan što sam dobio priliku da radim sa njima i učim od najboljih.

Šta ti je predstavljalo najveći problem na snimanju?

- Nećete verovati, ali hladnoća. Snimanje smo počeli u decembru, a vetar i niska temperatura su nam svima zadavali najviše muka. Veliki broj scena smo snimali napolju i to je trajalo po nekoliko sati, pa sam tokom većeg dela snimanja bio smrznut.

 Film „Dovlatov“ snimao su u Rusiji više od tri meseca. Kako je moguće da se nisi navikao na nisku temperaturu?

- Ni sam ne znam kako nisam, ali eto, zima mi je stvarno najveći problem. Ima to nešto sa beogradskom košavom, kada duva, nikakva garderoba ti ne može pomoći. Na košavu ne mogu da postanem imun.

Lik agenta Lazara je veoma kompleksan jer je rastrzan između privatnog života i posla kojim se bavi. Kako si to uspeo da dočaraš na pravi način?

- To je zapravo glavno pitanje sa kojim se suočava moj lik: „Kako dati 100 odsto sebe porodici, poslu i ljudima sa kojima sarađuješ?“. Život mi stalno visi o koncu, a u seriji se Lazar trudi da napravi balans. Međutim, njegov posao je krvnički jer se stalno susreće sa ubistvima. Dok drugi mirno spavaju, on luta ulicama i pokušava da shvati ko smešta njegovom timu, suočava se sa realnošću, koja je preteška...Videćete kako mu je to pošlo za rukom. Sa istim demonima sa kojima bori se Lazar suočava se dosta ljudi u stvarnom životu jer gotovo da niko ne zna odgovor na pitanje kako da bude uspešan na svim poljima koja su mu bitna.

Dosta scena u seriji igraš sa svom mlađim kolegama, ali i sa iskusnijima ,poput Žarka Lauševića i Tihomira Stanića. Da li si imao tremu kada je trebalo da deliš kadar sa njima?

- To što sam osećao kada sam igrao sa njima nije bila trema, nego odgovornost. Nisam znao kako da se pokažem u najboljem svetlu pred takvim glumcima, pogotovo jer sam se suočavao sa dosta ometajućih faktora. Posle šest-sedam sati snimanja, stigne te umor, hladno ti je (smeh), počneš da mešaš tekst. Mislim da sam s tim imao veći problem nego sa tremom, jer kada smo snimali, nismo radili epizodu po epizodu. Uglavnom je raspored takav da snimamo, na primer, petu scenu druge epizode, pa nakon toga sedmu scenu osme epizode...To može da bude izuzetno haotično.

Kada dobiješ ponudu za neki projekat i kada pročitaš scenario, imaš li dilemu da li možeš da odigraš lik kako treba?

- Uh, to mi se često dešava. Do sada nisam odbio mnogo uloga jer me je svaka privukla na svoj način. Međutim, imam svoje dileme i dvoumim se kada snimanje počne. Pitam se da li sam dobar izbor za ulogu jer sam po prirodi samokritičan i neke scene bih ponovio po 100 puta ako mislim da mogu bolje da ih odigram.

 Gledaš li sebe na velikom platnu?

- Mnogo puta se ne gledam na velikom platnu jer kada se to desi, uglavnom bih sve promenio. Tek tada vidim da bih sve mogao da uradim drugačije. Proći će još dosta vremena dok ne dođem do toga da budem objektivan i sebi kažem: „Milane, ovo si dobro uradio, a ovo moraš da popraviš.“

Nisi iz glumačke porodice, kada i čime te je privukla gluma?

- Dok sam išao u osnovnu školu, privlačila me je mistika u glumi, nešto što ni dan-danas ne mogu da opišem. Kada vidim da je pozorišna sala puna, proradi mi adrenalin, ali postoji i lepota u tome da stanete na scenu kada publike nema. Taj osećaj me je više privukao glumi nego bilo šta drugo. Dok sam bio klinac, trenirao sam fudbal, plivanje, odbojku, ali sam nakon povrede odustao od sporta. U srednjoj školi sam se priključio omladinskoj sekciji Pozorišta „Dadov“ i tamo me je gluma već kupila. Čak i kada tamo nisam imao nikakve obaveze, odlazio bih samo da sedim i upijam energiju.

Privatni i poslovni život se stalno prepliću, koji kod tebe više trpi?

- Voleo bih kada bih mogao da živim u nekom paralelnom svetu koji je izdvojen od ovog javnog koji svi živimo. Ljudi su danas dosta surovi, ne postoji više empatije, u stalnom smo strahu i baš iz tog straha reagujemo na loš način. Trudim se da niko iz moje okoline ne ispašta zbog mog poziva, ali ponekad to ne može da se izbegne.