Šurda je vukao led na leđima da bi preživeo!

Svoj život je prepričao u jednom starom tekstu.

- Kad se vreme menja, stegne me reuma: svrbi i burgija u oba ramena, tišti me zglob desne ruke... Ako ne za lepa vremena, a ono bar tada, setim se tabli leda koje sam u šesnaestoj godini vukao na leđima, za sladoled od koga smo živeli moja pokojna majka, Radmila, pokojna sestra Vida, moj brat Žarko i ja... - piše Smoki za TV Novosti 1973. godine.

Oca Draga izgubio je kada je imao devet godina, a njegova prerana smrt došla je kao posledica teškog rada u rudniku Jelašnica, kod Niške Banje. Tada kreće borba za egzistenciju cele porodice.

- Ostali smo samo sa minimalnom, porodičnom penzijom, od koje se, kako se onda govorilo, nije moglo ni umreti, a kamo li živeti... - piše Ljubiša.

Još kao dete tražio je razne poslove da pomogne porodici:

- Radio sam, preko školskog raspusta, kod ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio sam portir u hotelu "Srbija" ... Sve to pomagalo je, ali nedovoljno - pisao je Smoki, a onda je naveo da je njegova majka otvorila poslastičarnicu i da je on bio glavna radna snaga.

- Igra sa drugarima, Borom Japancem, Đokom Ćuretom, Batom Šonom, Jugom Sirdljugom, pikanje lopte na Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, tako smo zvali plažu na Nišavi, proredilo se. Svakog jutra skupljao sam prazne džakove i polazio u "Albatnicu", kilometar i po udaljenu od Građanske bolnice u Nišu, po table leda. Tovario sam ih na leđa, uvijene u džakove i nosio do tramvajske stanice - kaže i dodaje:

- A tu, na stanici, čekale su me nove muke. Trebalo je ili prošvercovati led u tramvaj ili naći konduktera dovoljno mekana srca koji bi mi dozvolio da uđem. Ovi drugi bili su mnogo ređi, tako da sam redovno švercovao led. Naravno, led bi zbog vrućine u tramvaju brzo počeo da se topi i moji paketi su uskoro postajali mali izvori iz kojih su po tramvajskom podu, između letvica, tekli prljavi potočići.

Tada su svi bili protiv Ljubiše:

- Putnici su protestovali, kondukter je zaustavljao tramvaj, a kada bi naišla i kontrola, dolazilo je boga mi i do žustrih rasprava, pa i tuča ... Ne nisam voleo da se tučem ... Pa ipak, bio me je glas da sam pravi razbojnik. Upisao sam se, u to vreme, čak i u boksersku školu, kod Brace Lozanovića, boksovao sam u drugoj ekipi, u poluteškoj kategoriji, a čest sparing partner bio mi je današnji direktor Lutkarskog pozorišta u Nišu, Cvetičanin... Poznat po jakom udarcu, često sam dobijao nezahvalnu ulogu vratara na igrankama, u stvari "čistača" čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu kavgadžijama. Po nekad sam morao nekoga i da nokautiram - iskren je Smoki kome je to teško padalo:

- Uvek mi je posle toga bilo teško, bilo mi je krivo što sam morao da uradim, ali - morao sam. Jer, i za to sam primao po neki dinar...

Glumac je verovao da je njegovo buntovno ponašanje posledica uslova u kojima je živeo: 

- To nije bunt protiv ljudi, nego protiv uslova u kojima sam, rođenjem i sticanjem nesrećnih okolnosti, bio osuđen da živim... Bilo kako bilo, uz tuču i svađu, ili bez njih, tek ploče leda su svakodnevno stizale na poslednju tramvajsku stanicu. Tamo su me, obično, čekali moji drugari i pomagali da ih prebacim do poslastičarnice. Onda su oni odlazili, na Grčku livadu ili Ženevu, a ja sam počinjao da pravim sladoled ... - pisao je Samardžić, prenosi "Yugopapir".