Pre godinu dana Glogovac nas je zauvek napustio, a reči njegove supruge na današnji dan CEPAJU SRCE

Baš na ovaj dan supruga Milica mu je posvetila dirljiv tekst.

Njene reči prenosimo u celosti.

- Prodje godina, prolete...

- Kako misliš, prolete?

- Pa brzo prošla.

- Zar ovo nije najduža i najbolnija godina od kad je Vremena?

…

- E, a koje je boje?

- Šta, godina?

- Ne, koje je boje Bol?

- Crne, pretpostavljaš. Najcrnje crne koju možeš da zamisliš. Crnilo. Crno, kao potpuni besmisao. Crno, kao prazan ponor. Crno, kao nema i neće biti. Crno, kao loša namera. Kao važno pitanje bez odgovora. Kao gubitak vere. Kao nemoć. Kao pogled u ludilo, sa ivice ludila. Crno, kao odlazeće oči. Kao udah bez izdaha. Kao izdah bez udaha. Zagrljaj u prazno. Mrak toliki, da ne znaš gde počinješ i gde se završavaš.

- Ali crno i nije boja.

- Tako kažu. Crno je potpuno odsustvo Svetlosti. Pa eto.

- Ali ti imaš Sunce.

- Imamo. Ljubavlju.

- A to, što boli.... Je li to Bol ili Tuga ili…šta je?

- Ne znam. I Strah je. I Ljutnja. I Očaj. Sve je.

- A ukus? Kakvog je ukusa?

- Bez ukusa je. Čini upravo da svi ukusi nestanu.

- A kolika je...ta Bol?

- Ceo si Bol.

- Sve Vreme?

- Vreme, ha!

- Pa kako se tako živi? Je l biva lakše? I Ljubav, gde je ona?

- Tu je i Ljubav, sve Vreme.

- Pa šta ona radi?

- Prvo bude deo Bola, od crnog je ne razaznaješ. A onda se polako pribere, strese crnilo, otvori prozore da udje Svetlost, da vidiš boje. Hrani te, da porasteš.

Jer Bol je ista, sve Vreme,

ali ti moraš da porasteš,

da bi mogao da je nosiš, tu toliku Bol.

- A onda?

- Onda Ljubav prigrli Bol. Uostalom,

Bol je tu zbog Ljubavi.

I tako zajedno žive. Mislim zauvek, ako to postoji.

Odvojeni, a jedno.

Ljubav i Bol.

- I Sunce?

- Da, i Sunce.

Sunce je Život.