Nebojša Dugalić ima petoro dece, a ovako ih savetuje: "Isplatilo se što sam ostao ovde i nastavio da se borim"!

Poslednjih godina sve više ga gledamo i u serijama, pa je televizijska publika oduševljena njegovim ulogama u serijama „Senke nad Balkanom“, „Žigosani u reketu“, „Jutro će promeniti sve“... Mnogi su ga zavoleli i gledajući čuveni kabare „Da, to su bili dani“, koji je pre nekoliko dana izveden po 300. jubilarni put.

Nebojša u razgovoru za VIP otkriva da li je imao predstavu de će kabare biti toliko uspešan, da li veruje u slučajnosti, kako decu savetuje da idu kroz život, zbog koje uloge je smršao 30 kilograma, kao i da li se isplatilo što je ostao veran svom pozivu - glumi.

Kada ste prvi put odigrali kabare „Da, to su bili dani“, da li ste mogli da pretpostavite da ćete ovaj mjuzikl igrati 15 godina i da će biti ovoliko popularan?

- Boris Pingović i ja nismo imali nikakva očekivanja kada smo krenuli da radimo mjuzikl. Naše prvo izvođenje kabarea bilo je iznuđeno. Naš dobar prijatelj pozvao nas je da to izvedemo na „Sinđelićevim danima“ i on je naš kabare stavio u program. Nije nas ni pitao da li možemo da igramo, niti da li smo spremni. Praktično nas je naterao da to uradimo. Posle su stvari krenule svojim tokom. Ljudima se svidelo i usledili su odmah pozivi da nastavimo da radimo. I tako radimo 15 godina, već 300 puta.

Znači, sve ovo se desilo sasvim slučajno? Da li verujete u slučajnost?

- Pre ovog projekta nisam verovao, ali mi je sada veoma drago što sam kroz ovaj projekat naučio da imam poverenja u slučajnost. Verujem da one stvari koje moraju da se dese, desiće se, čak i da im se vi opirete. One dobre stvari će vas naterati da im idete u susret, ako u vama postoji otvorenost da uradite nešto dobro.

Mjuzikl „Da, to su bili dani“ zvuči veoma nostalgično, da li vi žalite za nečim?

- Istina je da ima nostalgije u „Da, to su bili dani“. Tako je zamišljeno - da nas vrati u neka lepša, kvalitetnija vremena. Ja sam se zbog ovog kabarea obavezao da čuvam i da pamtim kakvi su to neki dani bili. Zbog te prošlosti ja gradim nešto bolje i trudim se da mi uvek bolje.

Odajete utisak da se obavezujete dobrim stvarima. Kome ste zauvek rekli da?

- Nije pitanje samo kome, ja uvek kažem „da“ onome što ima smisla. Svemu što u meni sluti i prepoznaje da može da donese dobar plod - uvek kažem da.

Gluma, pozorište, porodica, deca?

- Upravo tako, svemu tome i još mnogima stvarima sam se obavezao. Kod mene je potrebno mnogo toga da se desi to moje da, ali kada ga izgovorim, onda se više ne dvoumim, to je zauvek.

Kažete da je gluma vaš poziv i njoj ste se obavezali, ali pre nekoliko godina, hteli ste da napustite zemlju jer nije bilo toliko posla?

- Bilo je različitih perioda, pošto je tretman pozorišta i glume bivao različit tokom mog života, i zbog toga je prirodno da sam nekada mislio da nema smisla ono čime sam se bavio te da to nema pravog odjeka. Mislio sam da bih u nekim drugim strukama bio bolji i doneo neki bolji plod, ali sve je to na kraju ispalo dobro. Zbog toga sam se prekalio da smognem snage i da nastavim da radim za ono što sam celi život učio. Nisam odustao.

Šta ste naučili dok ste se borili da opstanete?

- Naučio sam da imam poverenja da su neke okolnosti pametnije od mene. Nekada sam se osećao veoma loše, ali sam taj osećaj potisnuo i shvatio da moram istrajati. Naučio sam da budem strpljiv i da stičem snagu da će se dobre okolnosti sklopiti i da ću tada pokazati da valjam.

Pokazali ste, očigledno, jer vas sada gledamo u dosta serija?

- Eto, došle su te dobre okolnosti koje sam dugo čekao. Isplatilo se. Sada je naišao period da me ima dosta i u serijama i u pozorištu, ne žalim se.

Celog života bio sam štreber!

Da li vam se ikada desilo da nepripremljeni igrate neku predstavu?

- Ja sam štreber i uvek moram biti siguran u ono što radim. Nikada ne nastupam nesiguran jer to je plodno tlo za tremu i stvaranje misli da li će nešto biti kako valja ili da li će biti dobro. Stojim iza svega što radim i zato ne dam da me obuzme trema ili neki loš osećaj kada radim nešto, tako da nikada nisam radio nešto nepripremljen, pošto bi to značilo da sam neodgovoran prema svom poslu.

Za ulogu Voje Todorovića u seriji „Žigosani u reketu“ smršali ste više od 30 kilograma, da li je to neko zahtevao od vas?

- Istina je da sam dosta kilograma izgubio, ali to je bila moja želja da bih što bolje ušao u lik. Niko od mene to nije zahtevao niti je to bilo nužno, ali sam ja to želeo. Voja je neodoljivi zavodnik i svi padaju na njegov šarm, a bilo bi glupo da ima 30 kila masti viška. Onda bi njegova zavodljivost bila u njegovom bogatstvu, a ne u ličnom šarmu i prijatnosti izgleda.

Voja u seriji šarmira, a kako to radi Nebojša u privatnom životu?

- Nisam se nikada trudio da šarmom idem kroz život. Ni za posao, ni za prijateljstva, ni za ljubav, ni u jednom odnosu. Mislim da računanje na tu vrstu šarma u čoveku pobuđuje neku vrstu proračunatosti koja meni nije bliska. Kroz život sam išao drugim putem i trudio sam se da uvek budem istinit, tačan i svoj po svaku cenu a da to bude način na koji će mi se dešavati stvari u životu.

Jesu li vas nekada prevarili?

- Možda i jesu, ali trudim se da ružne stvari zaboravim. Nikada nisam bio naivan, niti bezrezervan u otvorenosti i iskrenosti. Međutim, ne mogu reći da ne razumem ljude koji putem šarma idu kroz život pošto nas vreme tera da to budu naša sredstva preživljavanja, snalaženja, opstanka uopšte.

Jeste li uvek bili pošteni na svom putu?

- Kao što sam već rekao, trudio sam se i mislim da jesam. Ima jedna priča koju volim da ponovim. Kada je pošao na fakultet, moj prijatelj je dobio savet od oca koji mu je rekao: „Sine, kada ne može drugačije, ti onda pošteno“.

Imate petoro dece, da li ih savetujete da beže od vaše profesije?

- Mislim da svi ljudi koji se bave nekim poslom i znaju kako ta profesija izgleda iznutra i sa čime se sve suočavaju svakodnevno, ne bi poželeli svojoj deci da se i oni bave tim poslom. To je s jedne strane veoma tužno, ali je ipak razumljivo. Važna je obaveza roditelja da decu nauče da budu čestiti u svom odnosu prema vlastitom daru, da je to ključno. Uvek sam govorio svojoj deci da imaju najviše zahteve prema sebi, da nikada ne odustaju od zahteva prema sebi i da svu svoju snagu posvete tome da najbolje razviju svoje potencijale. Onda će to nužno morati da donese neki kvalitet.

U današnje vreme kvalitet teško ispliva?

- Koliko god nas vreme uveravalo da neke druge stvari imaju veću prohodnost, moraće da dođe trenutak kada će na scenu stupiti oni koji znaju i umeju, zaista. Bez obzira na sve primere negativne selekcije koji nas okružuju i koji nam svakog dana iskrsavaju na horizontu, mislim da je drugačiji osećaj kada ste nešto dobro naučili i kada nešto dobro umete. Kad-tad će doći trenutak da se time i bavite.

Znači li to da verujete da će nam doći bolji dani?

- Pa ne znam da li će i kada će nam stići bolji dani, ali ako jednog dana ne bude onih koji umeju da poseju pšenicu i da nam od nje naprave hleb, mi možemo da raspravljamo o svačemu, ali nećemo imati hleba. Dakle, uvek će morati da bude onih koji znaju nešto da proizvedu i to je jedino bez čega čovečanstvo neće moći. A s druge strane, uvek će biti onih koji će na drugačiji način dolaziti do boljih pozicija, većeg novca, ali sve je to prolazno. Propadala su velika carstva preko noći pa istorija nije trepnula na takve propasti, zašto se to ne bi desilo i sada? Svi oni koji veruju da će lakim putevima i prečicama zauvek obezbediti svoj život imaju loše računice.