Ne želim da moja umetnost postane "ustajala voda", želim da bude pitka i bistra!

Milutin Obradović je jedan od najautentičnijih i najperspektivnijih umetnika današnjice, koji je pored mnogih samostalnih izložbi u regionu, izlagao i na kolektivnim izložbama u Rimu, Milanu i Luvru u Parizu. Skrenuo je pažnju na sebe i svoje slikarstvo nesvakidašnjim motivom konja koji na svakom njegovom delu iskazuje po jednu zadivljujuću životnu priču u kojoj se svi možemo pronaći.

Imali smo tu čast da porazgovaramo sa njim, a on je za Alo! otkrio kako prevazilazi krizu i gde pronalazi inspiraciju. Jedinstvena, snažna i pre svega iskrena ekspresija, kako u njegovoj umetnosti, tako i u njegovoj naraciji i pogledu na svet, ljubav i život, čine ga posebnim umetnikom vrednim pažnje u svakom smislu.

 Zašto baš slikanje, a ne lečenje ljudi kao što je htela Vaša majka? Da li je, ipak otac imao malo više uticaja?

Čovekov put kroz život ne odredi samo njegova želja ili određene namere njegovih roditelja. Čovekov put odredi neka veća sila. Sila koja tačno zna šta u koje vreme treba da postoji u vasioni i šta treba da zadovolji jedan deo njenog ogromnog prostranstva. Onog trenutka kada sam shvatio da olovkom koju sam stiskao u svojo desnoj ruci mogu nacrtati bezbroj malih svetova, od tada je moje postojanje dobilo potpuno opravdanje. Kasnije su usledila očeva usmeravanja i naravno srednja likovna škola, a kasnije i sticanje akademskog slikarskog umeća u Cetinju.

Kako je Bijelo Polje prihvatilo Vašu umetnost? Da li je bilo onih koji su je na neki način skrnavili?

Bijelo Polje je grad duboke i vrlo vredne umetničko – istorijske riznice Balkana. Sama činjenica da je u Bijelom Polju u 12. vijeku u crkvi svetih apostola Petra i Pavla, napisana jedna od najlepših rukotvorenih knjiga pravoslavlja, čuveno Miroslavovo jevanđelje, tom gradu daje vrlo bitnu obavezu tradicionalnog umetničkog bitisanja.

Moja umetnost je “doplovila“ mojom rodnom rekom Lim. I nisam ja ulovio nju, več je ona ulovila mene. Sada nekako osećam da smo ja i moj grad rasli zajedno jedan sa drugim, jer me večito određena mjesta i ulice Bijelog Polja podsećaju na uspomene koje sam nekako nespretno zagubio ili zaboravio u ovoj bezglavoj životnoj zbrci današnjeg vremena.

Da li postoji određena doza straha od publike? Plašite li se kako će prihvatiti Vaš rad?

Da straha nema, radost nikada ne bi imala onoliku energetsku jačinu koju ima. Svaka moja izložba je moje novo otvaranje moje duše i mojih misli. Publika je refleks koji uvijek reaguje emocijom. Sebi sam objasnio da slikarstvo postaje umetnost jedino tada ako ne izneveri emociju i moju i emociju publike. Zato moj strah na svim mojim izložbama ima svoju ne malu obavezu, već naprotiv, veliku i značajnu.

Zašto je baš konj simbol Vaših slika?

Useli se nešto neobjašnjivo u dušu stvaraoca. I on tako, do tada prazan, odjednom biva ispunjen. Onda se počne pitati svojim shvatanjem da nije on taj koji će doći do odgovora zašto je baš njega takva energija osvojila. Eto ni ja ne znam otkud konj na mojim slikama kao centralni motiv, ali uživam dok stvaram i to je dovoljan razlog njegovog postojanja na mojim platnima i mog stvaralačkog bitisanja.

Da li se na slikama mogu videti još neki detalji koji Vas podsećaju na rodni kraj i detinjstvo?

Slika nikad nije ono što je na njoj predstavljeno. Slika je doživljaj neke uspomene, ili predstave neke svoje neostvarene želje. Pa sad je li ta želja vezana za prošlost ili za putovanja u budućnost. Uglavnom, umetnik “ima moć” da njegov doživljaj vrlo često, pre ili kasnije, bude činjeničko stanje. Ja sam siguran da u svakoj svojoj nijansi na mojim slikama ima mog detinjstva i dečačke iskrenosti i dečačke naivnosti. Možda se u određenim formama na mojim kompozicijama to može i naslutiti.

Šta radite kada naiđe kriza? Verujem da ih je sigurno bilo, ali kako prevazići to? Gde pronalazite inspiraciju?

Krize nailaze, ali i prolaze. To je kao i u životu. Ja nemam tačan recept kako krize prevazići, ali iz isustva znam da je po meni najbolje da im ne pružam otpor, već da poštujem njihov dolazak i postojanje. Ako se opirem, krize će samo postojati upornije i sve veće. Tako me mogu progutati. I mene kao čovjeka i kao umjetnika. Ovako prođu kako su i došle.

Kakvi su vaši planovi za budućnost? Da li ste ikad želeli da se "oporobate" u inostranstvu? Smatrate li da stranci više cene umetnost?

Voleo bih da u nekoj budućnosti, bilo bližoj ili daljoj, moja umetnost ne postane “ustajala voda”. Već da ostane pitka i bistra. Želio bih da me budućnost i svi planovi koji su vezani za nju ne rastave od one prošlosti i njenih korena koja su moja suština. Što se tiče inostranstva, neka bude ako je suđeno da bude. I tamo žive ljudi koji znaju čitati likovno pismo, kao što to zna čitati i publika na brdovitom Balkanu.

Da li imate neki svoj zaštitni znak? Kako da u moru slika prepoznam baš Vašu? Šta je razlikuje od drugih?

Osim motiva konja koji dominira na mojim likovnim kompozicijama, neka pored toga, zaštitni znak bude izrazito jak kolorit. Moje slike prepoznaćete vrlo lako, jer se one i smeju i plaču.

Da li postoji neka nenaslikana slika koja čeka svoj red?

Ne znam i nisam siguran koliko u jednom muzičkom instrumentu može stati različitih kompozicija. Sigurno se to brojem ne može ograničiti. Tako i u četkici kojom se slokar služi, sigurno je smešteno bezbroj nenaslikanih slika. I uvijek će to tako biti. U suštini, ko je uspeo sve reći, preslušati, pogledati ili naslikati. Život je ograničena posuda koja je izmerena vrlo preciznim alatom, tako da u nju staje tačno onoliko nečega, koliko je za jedan život jednog stvaraoca dovoljno, a da je ne prepuni.

Na koju izložbu ste najponosniji i zašto?

Ponosan sam na sve moje izložbe. Svaka je imala svoju originalnost i bio bih nepravedan kada bih neku izdvojio a da mi više znači. Ono što me raduje jeste to da su izuzetno posećene i ljudi ih pamte. To je razlog mog iskrenog i ličnog ponosa i opravdanje da nisam uzaludan stvaralac.