Miloš Biković o kulturi, umetnosti, patriotizmu, Srbiji, Crnoj Gori i Rusiji: Udar na crkvu ponovo je ujedinio sve Srbe

Popularni glumac Miloš Biković kaže da je naš narod i dalje veran pravoslavlju, ali i da su primitivizam, nesloga i korupcija i dalje naše najveće slabosti

- Mislim da će mlada generacija u Srbiji napraviti veliko iznenađenje. Duboko se nadam da su oni pametniji i od mene i od vas. Oni komuniciraju na jedan drugačiji način, jer mi smo tek sada, u poslednjih 10 godina, počeli da se bavimo Srbijom i srpstvom na moderan način. Jugoslovenstvo je potiskivalo nacionalno i mi smo tek sada počeli da se bavimo nacionalnim temama, ali u situaciji kada smo razbijeni, rasejani, ekonomski potlačeni, bombardovani, potisnuti i kolonizovani, mi se borimo za jedno parče neba, svoj kulturni prostor i kulturnu svest. Što je najgore, u tom lutanju kroz dvadeseti vek, u tom otpadništvu od Boga, mi smo se zarazili korupcijom i primitivizmom i mislim da su to naše najveće slabosti.

Nedavno ste u Banjaluci, u obraćanju na proslavi Dana Republike Srpske, govorili o Crnoj Gori. O tome da se tamo ne brane samo zdanja i crkve već da se tamo brani i duhovnost i pravo na život, vera... Bojite li se kako će se sve to završiti? -

- Nije isključeno da se završi tragično, ali ovaj ustanak ljudi koji su na ulicama probudio je narod ne samo u Crnoj Gori nego je probudio svest i u Republici Srpskoj i u Srbiji. Ovaj atak na SPC uzrokovao je da se srpski duh probudi, da brani svoje, i ne samo svoje već i svoju veru, koja je više od nas samih. Naša vera nije samo to što smo mi Srbi, već je to ideja o hrišćanstvu i pravoslavlju, mi stojimo na njenom braniku. Ne bih da dajem prognoze, nisam vešt u tome, sve je moguće.

Da li je za vas ovo što se sada dešava u Crnoj Gori iznenađenje? Živeli smo s uverenjem da smo otpali od crkve, od Boga, od vere, a sada smo svedoci nečeg veličanstvenog, otpora kojim narod brani sebe, veru, svoju duhovnost, svoje svetinje...

- Možda, da smo stvarno i iskreno, promišljeno, dosad odlazili u tu crkvu malo češće, a ne samo kada treba da se brani, možda ne bismo došli u situaciju da je sada na ovaj način branimo. Ono što sada tamo vidimo jeste snaga sabornosti na delu. Snaga sabornosti koja može da bude i utešna i veličanstvena.

Imam utisak da smo kao narod razvučeni po frontovima, od Kosova preko RS, Crne Gore, do nekog unutrašnjeg fronta koji je možda najteži, da to za nas polako postaje neko prirodno stanje...

- Nalazimo se na vrlo nezgodnom mestu, gde je stalno promaja. Imamo problem što smo usled svoje temperamentnosti laki na tešku reč, osuđujemo svoje bližnje mnogo lakše nego što ih razumemo. Ta sklonost ka osudi, ogovaranje i letargija odraz su niskog nivoa svesti. Naš nivo kulture je odbrambeni front. Ukoliko bismo imali višu kulturnu svest, samodisciplinu merenja svojih reči i postupaka, ne bi bilo tako lako zavesti nas i posvađati nas. Tolike stvari istovremeno su se obrušile na nas, branimo Kosovo, RS, crkvu u CG, napadi su i u samoj Srbiji. U jezgru srpskog naroda ne smete ni svoju državu da podržite niti kritikujete, zato što ćete odmah biti okarakterisani kao pripadnik ove ili one političke frakcije, a svaka frakcija je demonizovana u Srbiji. Ne postoji nijedna svetla tačka oko koje ćemo svi da se složimo, što nas dovodi u situaciju da su nam nacionalni interesi ugroženi. Ne možemo da branimo nacionalni interes ako nemamo bilo kakvo jedinstvo. Ton koji je dopušten u našem javnom životu je već pola poraza.

Nedavno se pojavio Apel 88, u kome potpisnici tvrde da je za ovo što se dešava u CG, a hoće reći i za sve što se dešava u našem susedstvu, kriv srpski narod, srpska država...

- Ne možete srpski narod uvek i za sve da krivite. Jeste važno za sazrevanje jednog naroda da prihvati odgovornost, ali to ne znači i prihvatanje uloge dežurnog krivca. Prihvatiti ulogu dežurnog krivca vodi samodestrukciji, nacionalnoj patologiji i zapravo, što nam se više nameće uloga dežurnog krivca, to se ovde više raspiruje duh ratobornosti kao neka vrsta kompenzacije.