Ivo Andrić je u svom najpoznatijem književnom delu opisao pošast poput koronavirusa!

U Republici Srbiji na snazi je vanredno stanje već peti dan, a pošto je većina vas izolovana u svojim domovima, najbolja moguća aktivnost je da provedete vreme uz proverenu literaturu.

Roman "Na Drini ćuprija" je najpoznatije delo našeg nobelovca Ive Andrića i pripoveda o građenju mosta preko reke Drine u bosanskom gradu Višegradu.

Zidanje mosta naručio je Mehmed paša Sokolović, čuveni zvaničnik Osmanskog carstva koji je bio rođeni Srbin, a oko građevine se ispredaju brojne ljudske sudbine u različitim periodima.

Jedan od delova u kome se opisuje pošast poput ove sa kojom se suočavamo u modernom vremenu, pokazuje nam da je oduvek postojala opsanost po život od opakih bolesti, kao i sistem mera kojima se ona preventira, koliko god je to moguće.

Pročitajte i uporedite sa današnjim stanjem i borbom protiv koronavirusa kakve su bile mere i koliko su se ljudi njih pridržavali:

"Za tih dvadeset i pet godina iz sredine XIX veka dva puta je u Sarajevu morila kuga i jednom kolera. U tim slučajevima kasaba se pridržavala uputstava koja je, prema tradiciji, još Muhamed dao svojim vernicima za njihovo držanje u slučaju zaraze: »Dok bolest vlada u nekom mestu, ne idite tamo, jer se možete zaraziti, a ako ste u mestu gde bolest vlada, ne idite iz tog mesta jer možete zaraziti druge.« A kako se ljudi ne pridržavaju ni najspasonosnijih uputstava, čak ni kad potiču od božjeg Poslanika, ako nisu »silom vlasti« primorani na to, vlast je prilikom svake »morije« ograničavala ili potpuno obustavljala putnički i poštanski saobraćaj... Nestajalo je građana, zaposlenih i dokonih, zamišljenih ili raspevanih, a na pustoj sofi sedela je opet, kao u vreme buna i ratova, straža od nekoliko zaptija... Primali su poštu od konjanika, ali sa svim merama predostrožnosti... Zaptije bi prihvatile kleštima svako pojedino pismo i okadile ga na dimu... Ali glavni posao nije bio sa pismima, nego sa živim ljudima. Svakog dana naiđe po nekoliko putnika, trgovaca, pismonoša, skitnica. Kod samog prilaza ka mostu dočekuje ih zaptija i već izdaleka daje rukom znak da se dalje ne može. Putnik zastaje ali počne da pregovara... A svaki od njih smatra da je neophodno potrebno da ga puste u varoš, i svaki uverava da je zdrav kao dren i da nema nikakve veze sa kolerom koja je — »daleko joj lepa kuća« — tamo negde u Sarajevu... Tu se u razgovor umešaju i ostale zaptije... A viču već i stoga što sedeći na kapiji zaptije po vas dan pijuckaju rakiju i jedu beli luk... jer se veruje da su obe te stvari dobre protiv zaraze: a oni se tim pravom obilno služe."