BORIS KOMNENIĆ JE 2012. OTKRIO SVOJE VELIKE TAJNE Hobi mu je bio lov, prva ljubav komšinica, umeo je i da mrzi, a evo zašto nije voleo da se smeje

- Novi Sad je moja velika ljubav, grad koji mi je priredio najlepše trenutke u životu, i uvek mu se s radošću vraćam. U njemu sam živeo od pete do sedme godine, i to doba smatram najbitnijim periodom u životu, rekao je 2012. godine Boris Komnenić u razgovoru našem novinaru.

Boris Komnenić
Boris Komnenić, Foto: Printscreen/ Instagram

Prvak beogradskog Narodnog pozorišta vrlo retko se odazivao medijima, jer nije voleo da daje intervju, a ovaj je nastao u zgodnom, prijatnom društvu, u naboju raspoloženja, u bifeu nacionalgog teatra, nakon uspešne premijere predstave Tanje Mandić Rigonat "Zli dusi". Ova prilika bila je jedinstvena, jer se dalo videti da je Boris Komnenić jedan izuzetno prijatan, drag čovek, vrlo obrazovan i beskrajno šarmantan u svojim šalama.

U intervjuu je glumac, između ostalog, otkrio da se prvi put zaljubio na Salajci, te da je u novosadskim bioskopima doneo odluku o svom budućem pozivu – kinematografiji.

- Odrastao sam na Salajci, kod Temerinskog mosta, na uglu Teodora Mandića 9 i Temerinske 105. Tu, gde se sada zida tržni centar. Dane provedene u tom kraju nikada neću zaboraviti. Kada me pitaju za Novi Sad, tu sam uvek bezprekompromisan, i kažem - da, priča Komnenić i piseća se 1962. godine kada je bila fešta otvaranja Železničkog mosta.Bila je to i svetkovina njegovih emocijam.

- Moja prva ljubav, devojčica iz Radničke ulice, iz kuće ispred moje. Te večeri roditeljima sam pričao kako ću nju da oženim, kaže glumac. Sudeći po priči, može se pomisliti da korene čitavog života vuče iz panonskog grada, ali na mapi njegovog detinjstva upisane su i Istra i Istična Hercegovina, gde je boravio svakog leta.

- Novi Sad je svakako veoma bitan u mom životu, ali velike ljubavi su mi i rodna Pula, u kojoj sam živeo do pete godine, i Bileća u BiH. Istočnu Hervegovinu shvatam kao moje poreklo, jer mi je otac odande, objašnjava Komnenić, i priseća se momenta kada je odlučio da se bavi režijom. Dogodilo se to u Narodnom bioskopu u Novom Sadu, gde ga je tata vodio na projekciju filma „Dva jahača“.

- Prva uspomena detinjstva mi je bioskop, jer je moj otac, sva sreća, bio filmofil. Pošto kao terenski radnik nije živeo sa nama, kada bi dolašao u Novi Sad, voleo je da na s izvede, i to u bioskop. Gledajući „Dva jahača“ sa pet godina odlučio sam da se bavim režijom kao Hauard Hoks. Usledila su nova oduševljenja, filmovima „Široko nebo“, „Alamo“..., koje sam gledao u istom bioskopu, priseća se Komnenić, i ističe da ga je jedino zanimalo da bude filmski režiser, a gluma mu nije padala na pamet.

- I tako je film bio moja sudbina, a u pozorište sam zalutao. Pre nego što sam upisao FDU u Beogradu, gledao sam ukupno pet predstava, i to sa školom, kaže on. Na pitanje da li su Hauard Hoks i Lorens Olivije, njegovi parametri kada su u pitanju režija i gluma, odgovara da nisu.

- Za njih bih mogao da kažem da su mi uspomena, odnosno njihovi filmovi. Rećiću jeretičku misao – Lorens Olivije, po meni, nije dobar glumac, on se bavi tehnikom. Englezi imaju mnogo boljih glumaca, kada je reč o toj generaciji. Njihova gluma zasniva se na tehnici, i ona mi uopšte nije impresivna, ali, na primer, ruski glumac Inokentij Smoktunovski igra kao čovek, autentičan glumac. Hoks mi je pritom fantastičan, kao i Džon Hjuston, Sem Pekinpo, Orson Vels... Bili su to ljudi koji su me učili filmu. Mogu da navedem još pet francuskih i italijanskih glumaca, ali džabe sve to, najveći filmski reditelj biće u mom izboru Andrej Tarkovski, onda postoji velika rupa, pa tek onda može da se nabroji sve živo. Tarkovski je čovek kog je Bog dodirnuo, a svi ostali su regionalna liga, konstatuje Komnenić. Iako ga zanima režija, kaže da mu ne pada na pamet da se kao neki glumci lati režiserskog posla, jer je to po njemu „vučji posao“.

- Čovek se tu bavi sa svim stvarima, a najmanje režijom, pa u ovim godinama neću da gubim vreme. Filmski reditelji kod nas su jedna od najhrabrijih i najistrajnijih kategorija, koja može da postoji. Oni moraju da sklapaju tolike kompromise i da se bave takvim stvarima, da nikada ne bih bio u koži ni jednog od njih, priča Komnenić. Smatra da je sadašnja srpska kinematografija, u ovim teškim vremenima, veoma hrabra, i da je uspeh što postoji.

Na pitanje da li ona može da se vrati u svetske okvire, slavno doba „Skupljača perja“, Olivere Katarine, Kana..., kaže da za to ne postoji odgovor, ali se prisetio perioda kada je zavoleo jugoslovenski film.

- Imali smo zaista slavno doba. Od 1963. do 1976. godine retko koji filmski festival u Puli sam propustio. Kao dete, gimnazijalac i momak, imao sam sreću sve da vidim, to sjajno doba, koje se zvalo jugoslovenski film. Da se ne zavaramo, srpski film je tu uvek bio dominantan. Bilo je par ekcesa, pa su neki možda nešto malo promrljavili, ali to je ništa. Srpska kinematografija je ionako bila jedino bitna i dominantna. Radili su samo srpski reditelji i glumci. Ne vidim ni jedan način, niti mogućnost da se to ponovi. Tada su bili sjajni scenaristi, reditelji i glumci, što je mnogo važno. Pitanje filma je i dan danas pitanje scenarija, pa ako je on loš, ne možete napraviti dobar film. To što su scenaristi odustali je drugi problem, objašnjava Komnenić.

Svedoci smo da u srpskoj kinematografiji, poslednje dve decenije, obitavaju uglavnom jedni te isti glumci, od kojih mnogi nisu talentovani, a nepravedno su zapostavljeni oni odlični, koji se mogu videti samo u pozorištu.

- Kad bih ja mogao da znam zašto je to tako, verovatno ovde ne bih sedeo. To je neko pitanje koje je otvoreno, a odgovor niko ne zna. Pošto smo mala kinematografija, onda tu nastaje neko ziheraštvo, hajde da idemo linijom manjeg otpora, šta imam da mislim, bolje je ići već utabanom stazom... To ništa nije čudno, idu na sigurno, na dobitnu kombinaciju, jer niko ne dobija film tako olako, pa onda idu na ono staro, da im to što sada rade otvara prostore za nešto novo... To je ljudska politika, ali je ona kontraproduktivna. To je blesavo, tupavo, čak u pitanje dovodi talenat reditelja,da ne kažem i producenta kog tog zapravo i ne zanima. On mora da se bavi time da dobije ne najbolje moguće, već najsigurnije, a rediteljima su vezane ruke. Mi smo sada u onoj fazi kada su američki glumci napravili „Junajtid artist“, što kod nas nikad neće biti. Naravno, mi nismo takva produkcija, kad su ludaci preuzeli ludnicu, i rekli „alo, ne možete vi više da odlučujete, mi ćemo sve“. U ovoj maloj sitnoj i jadnoj produkciji se ziheraški mora misliti, reditelj nema izbora, jer mu producent sve nameće. Nema eksperimenta, niti nečeg začudnog, i onda se dešava da je konfekcija te vrste u opticaju, objašnjava Komnenić.

Pošto na glumu gleda kao na posao, prihvatao je uloge i koje mu se nisu svidele. U filmu ga nervira i ponižava kada neko protura ideju, stav, koji je unapred postavljem, a kroz film se samo dokazuje.

- U takvim filmovima i predstavama uglavnom ne učestvujem. Prihvatam i ulogu koja mi se ne svidi, ako je dobar scenario. Samo kod nas se postavlja pitanje „Da li ste prihvatili?“, i time čovek naprosto prostituiše sebe, objašnjava Komnenić. Sagovornika spada u red onih glumaca koji ne voli sebe da gleda na televiziji, niti da sluša svoj glas. Prvi film u kom je igrao, odgledao je tek posle trideset godina, a „Bolji život“, kojim je stekao široku popularnost, kaže, da nikada neće gledati.

- Malo me je toga sramota, a ne znam ni kako bih to objasnio. Možda u tome ima čak i sujete. Často mislim da sam mogao bolje da odigram, pa se nerviram, kaže Komnenić, koji je u toku karijere, od 1980. godine, odigrao blizu sedamdeset filmskih i televizijskih uloga, a od 1984. na desetine pozorišnih.

Istorija kao pasija, a lov hobi

Borisov hobi nekada je bio lov, a večna pasija istorija, koja traje, kako kaže, pola veka.

- Ranije sam bio član lovačkog društva, i to sam jako voleo, ali već četiri godine nisam izašao ni jedanput. Međutim, drago mi je što toliko radim da nemam vremena za to. Pasija mi je istorija, njome se jako mnogo bavim, puno čitam, sve me zanima, kaže glumac.

Volim da volim

- Ne volim uzgredne pojave kao što je poznatost, jer to mi ne znači, niti da od toga pravim nekakvu zabunu među ljudima. Glumom se bavim zbog sebe, a ne zbog drugih, stoga ne volim kadu mi ljudi na ulici prilaze zato što sam glumac. Ljudi osećaju da mi to smeta, i zbog toga važim za vrlo neprijatnu osobu. Za sebe bih rekao da sam selektivno neprijatan. Volim da volim, a kada ne dolazim na odaziv – mrzim, objašnjava Komnenić.

Povezane vesti

Najčitanije - Alo.rs

Najnovije - Alo.rs

Vip - Alo.rs

Galerije

Najbolji video klipovi