Glumica Nela Mihailović o suprugu, roditeljima, ćerkama i glumi: "U braku nikada nije lako"

Kao što je i sama to odlično opisala, glumica Nela Mihailović (50) ponosna je na svoje bore. Na njenom licu ogledaju se svi izazovi koje je prošla na uzbudljivoj životnoj stazi, detalji 27 godina duge glumačke karijere, 22 godine divnog braka s kompozitorom Vladimirom Petričevićem, 14 godina otkako imaju ćerku Martu i 12 godina kako se porodici pridružila i mlađa Petra.

Na tom licu je mapa mnogih koraka, od kojih je prve načinila u rodnom Valjevu, gde njena majka i danas živi, ali na istom mestu ostali su i ožiljci nakon gubitka oca pre 18 godina. Zato sve te linije života jednako ukrašavaju Nelino lice, kao i širok osmeh koji je do danas zadržala. 

- Pre godinu i dana od moja mama se razbolela. Prošla sam težak period zbog toga, jer nije bilo lako suočiti se s tim da mi je majka nemoćna i da mogu da je izgubim. Dobro se završilo i ona je danas zdrava, ali trajao je taj period neizvesnosti, što je zapravo najgore. Tatu sam izgubila još 2002. godine i bila mi je strašna pomisao da sada izgubim i nju.

Budući da vam je otac preminuo pre velikog probijanja na televizijske ekrane, nije stigao da vidi koliko ste uspeha postigli do danas.

- Nije, i zbog toga mi je mnogo žao. Doživeo je da me gleda u prepunoj sali Narodnog pozorišta gde sam igrala glavnu ulogu u komadu "Ukroćena goropad", kasnije je dolazio i na sve moje ostale predstave, ali tu širu popularnost nije stigao da vidi. Takva je bila sudbina.

Pre par meseci napunili ste pedeset godina, kako ste to doživeli?

- Nemam problem s godinama, uvek se najbolje osećam u onim koje imam jer druge nemam. Ne želim da idem unazad, iz svake životne faze izvlačim najbolje što mogu i to mi se valjda vidi i na licu. Zato i nemam problem s borama. Ceo moj svet oslikan je na mom licu i ogleda se u mojim očima. Volim sve to što se vidi i zato sam i fotografa zamolila da ništa ne menja.

Danas mnogo radite, ali priznali ste i da je bilo perioda kada posla nije bilo. Zbog neizvesnosti, vaši roditelji nisu bili za vaš poziv?

- Pobegla sam sa medicine i krišom sam upisala glumu. Sećam se da su moji roditelji bili strasno ljuti. Mој otac je imao direktan kontakt sa glumcima jer je bio direktor Doma kulture u Valjevu i rekaо је da, ako je nesto nauČio od glumaca, jeste da je to beskrajno neizvestan posao i da to ne želi svom detetu. Nije me to ipak pokolebalo. Strpljiva sam i verovala sam da ću uspeti.

Jedan naš mladi glumac rekao je da ne igra u pozorištu jer tamo nema novca.

- To je istina, ali nisam sigurna da će mladi kolega uspeti u ovom poslu ako se njime bavi zbog toga. Glumom se treba baviti s ljubavlju. Vidim kako današnje generacije razmišljaju i toga se veoma plašim, ne mogu da ne pomislim na moje ćerke koje su u godinama kada će ih čekati brojne odluke. Stalno im ponavljam da jedina stvar koja treba da im bude važna u odabiru svog posla jkeste da to bude nešto što vole. Ako budu imale novac u poslu koji ne vole, neće biti srećne, samo će imati mnogo novca.

Pokazuju li Vaše ćerke interesovanja za neke oblasti?

- Bilo je logično da se okrenu umetničkoj sferi, obe idu u muzičku školu, dok im matema tika ne ide od ruke. Mama im je glumica, tata kompozitor, pa je valjda to trebalo i da očekujemo. Stariju, Martu, čeka mala matura i pomalo me plaši sve to, novo je za nju kao što je za mene. Nadam se da će napraviti dobar izbor, za sada mi se čini da će to biti muzička gimnazija. Zamislite koliko sam tek ja užasnuta kada pomislim šta će sutra da radi sa džez muzikom u ovoj zemlji, ali puštam je da odluči. Petru zanima kostimografija, o tome već dugo priča, obe dobro crtaju, nasledile su i talenat za sport od oca difovca tako da, videćemo, nek su žive i zdrave... Inače su veoma гazlicite, dva sveta, ali svoje su i neka takve budu. Stalno im govorim da ne budu deo krda i da гаzmišljaju svojom glavom. Kada mi kažu "ali svi tako rade“, odgovorim im da je to najgori argument koji mogu da mi daju.

Da li su počele da imaju momke?

- Mislim da nisu. Imaju neku svoju ekipu u školi, znam ko su ta deca i ko su im roditelji, tako da još uvek imam kontrolu u tom smislu. Ipak, svesna sam da su sve starije. Marta će uskoro dobiti novo društvo u srednjoj školi i uzdam se da smo do sada dovoljno pričale o svemu da mogu da izgradim poverenje.

Koliko vam je važno što uz sebe imate Vladimira u podizanju vaših ćerki?

- Drugačije ne mogu ni da zamislim da ih podižem. Pre svega, za svako dete da odrasta uz oba roditelja. Atmosfera porodične ljubavi i sreće je presudna i samo u takvom okruženju deca da će ovo čitati i neka samohrana majka i samo ona zna kolikо јe to teško, iako ima i onih koje su samohrane svojim izborom, što je takođe u redu. Vladimir i ja nismo bili toliko mladi kada smo dobili decu, što јe verovatno bilo fizički zahtevno, ali s druge strane, bili smo zreli za njih. Nismo razmišljali o tome kada treba da ih dobijemo, došle su kao plod devet godina duge ljubavi pre toga.

Ušli ste u 23. godinu braka s Vla dimirom, kažu da je danas toliko trajanje za svaku pohvalu?

- Da, nažalost, danas smatraju da su dugo u braku i kada uđu u treću godinu. Imala sam tu sreću da sretnem svog čoveka i odmah prepo- znam da je to to. Nikada nije lako u braku, na odnosu mora da se radi, ali upornost i istrajnost u pokušajima da se menjamo jedno zbog drugog mnogo su važni. Možda vam zvuči nekako opšte, ali u tome se krije suština. A osnovni temelj svega je ljubav.