Otkazali joj bubrezi, pa je nastupilo gušenje: Katarina Grujić preživela pakao!

Alo.rs

Pogledaj galeriju

E-stock

Pogledaj galeriju

E-stock

Pogledaj galeriju

E-stock

Pogledaj galeriju

Instagram/printscreen

Pogledaj galeriju

Jedan od najtežih trenutaka za ovu zgodnu brinetu bila je borba za život. Prošlog januara Kaći su posle, naizgled bezazlene prehlade, počeli da otkazuju bubrezi. Bila je životno ugrožena, ali su doktori uspeli da joj spasu ovaj značajan organ, a pevačica je nastavila sa normalnim životom.

- I danas mi je teško da se prisećam tog perioda. Vratila sam se kući sa Jahorine u strašnim bolovima. Kidalo me je sve u stomaku, ali i u predelu bubrega. Otišla sam kod lekara, međutim, doktori su me u tom trenutku uveravali da je sve u redu. Dok su oni govorili da mi nije ništa, ja sam od bolova padala u nesvest - priseća se Grujićeva tog dramatičnog perioda sa suzama u očima. I danas, dok o tome govori, može da oseti bol. S obzirom na to da su joj govorili da je zdrava, Kaća nije otkazivala mnogobrojne svirke, iako je plakala pred gotovo svaki izlazak na scenu:

- Primala sam injekcije i išla na nastupe. Na bini sam pevala i igrala jer nisam htela da izneverim publiku, a u sebi sam umirala od bolova. Nakon nekoliko meseci takvog pakla, završila sam u bolnici. Lekari nisu mogli da veruju u kakvom stanju mi je bio bubreg. Govorili su mi da otkazuje, da će morati da ga izvade. U jednom momentu mi je bilo toliko loše da sam se ozbiljno zabrinula za svoj život. Porodica je sve vreme bila uz mene i svi su došli u bolnicu da se testiraju. Želeli su da se utvrdi ko od njih može, ukoliko, ne daj Bože, bude potrebno, da mi donira bubreg. Sestra je odmah rekla: "Ja ću", kao i majka i otac. Gledam ih, znam da hoće da mi pomognu, a duša me boli kada pomislim da bi neko od njih mogao ostati bez tog organa. Neizmerno sam im zahvalna, to se ne zaboravlja. Oni su moji jedini pravi prijatelji.

Tokom borbe da sačuva bubreg Kaća je u bolnici doživela još jednu dramu. Primila je pred skener kontrast na koji je bila alergična. Dobila je napad gušenja i, kako sama kaže, u tih nekoliko minuta mislila je da je kraj...

- Lekari su me odveli na skener i tada su mi intravenski ubrizgali kontrast na koji sam, kako se kasnije ispostavilo, bila alergična. Počela sam da se gušim, nisam mogla da dođem do daha. Uhvatila me je strašna panika. Tada je nastala prava drama. U tih nekoliko sekundi ceo život mi je prošao kroz glavu. Doktori su odmah reagovali i dali su mi injekciju. Da nisam bila okružena stručnjacima, verovatno bih se ugušila. Bilo je jezivo! Taj period u bolnici mi je pomogao da shvatim na koga u životu mogu da se oslonim. Zapravo, zaključila sam da imam porodicu i mali broj prijatelja. Ma ne volim da pričam o tom periodu, ne volim da se sećam - kaže pevačica.

Kako sama priznaje, razočarala se tada u lažne prijatelje, međutim, najteže joj je bilo da prihvati činjenicu da ju je tadašnji emotivni partner ostavio na cedilu.

- On nije dolazio u bolnicu i meni su tog trenutka nestale emocije. Kao da je neko na dugme ugasio tu ljubav. Očekivala sam da će biti uz mene i držati me za ruku, a ne da će mi okrenuti leđa. Ali "Ono što te ne ubije, to te ojača." Taj citat imam i istetoviran na ruci.

Naime, pevačica se našla na meti pojedine dece, i to ne zbog bogatstva ili lepote, već zbog toga što je bila izrazito mršava.

- U osnovnoj školi devojčice su me uzele na zub. Mislim da u bile ljubomorne na mene. Smetalo im je što sam bila mršava. Konstantno su me prozivale i zvale "anoreksična". Tada sam trpela pravo psihičko nasilje. Često sam razmišljala koliko je gore kada te neko tako maltretira nego kada te prebije. Modrice prođu, a traume koje ostanu posle takvih i gorih uvreda teško prolaze.

Grujićeva veruje da je stanje po školama danas gore nego kada se ona obrazovala i da pojedina deca i te kako umeju da budu surova.

- Vršnjačko nasilje i dalje postoji i verujem da je sada još gore nego pre. Iz tog razloga sam i odlučila da podelim ovo neprijatno životno iskustvo sa vama. Deca umeju da budu okrutna, iako bi u osnovnoj školi trebalo najviše da se druže i slažu. Ja sam kući dolazila plačući. Danas, mnogo godina kasnije, kada sam svojim radom i trudom postigla to što sam postigla, ti isti ljudi su u par navrata poželeli da se druže sa mnom, ali ja im nikad nisam i neću zaboraviti sve što su mi priredili. Dolaze oni na moje nastupe. Ja ih vidim, javim im se ljubazno, ali se nikada ne bih družila sa njima. Neko će reci: "Pa bili su deca." Jesu, to su radili kao klinci, a mogu samo da zamislim kakvi su danas postali ljudi i na šta bi sve bili spremni sada.