Mirka Vasiljević nikad iskrenije o porodici, zdravlju, deci i suprugu: Prehladu lečim uz Vujadina, po bakinom receptu

Kada je zdravlje u pitanju, glumica Mirka Vasiljević, mnogo ne filozofira, ne prati nove trendove u ishrani, niti sprovodi iscrpljujuće dijete, jednostavno se drži načela.

- “Biti umeren u svemu”. To je naučila još u detinjstvu, a tako vaspitava i svoju decu, sinove Andreja (8) i Mihajla (5) i ćerku Adrijanu (6).

Nevenčana supruga fudbalera Vujadina Savića, koji igra za kiparski klub Apoel, ubeđena je da je najbolje kombinovati zdrave namirnice i fizičku aktivnost. Lepa glumica, koja sa porodicom sada živi u Nikoziji, kaže da nije gurman, ali da ponekad prekrši pravilo i pojede i ono šte ne bi trebalo.

- To se uglavnom dešava u vreme novogodišnjih praznika i slava, ali se trudim da ne pojedem celu porciju - kaže za “Bilje i zdravlje” Mirka Vasiljević, koja je nedavno boravila u Srbiji gde je imala zakazane predstave.

Imate li, ipak, neki ustaljeni dnevni ritam?

- Moje pravilo je: “Doručak pojedi sam, ručak podeli sa nekim, a večeru preskoči”. Tada se osećam najbolje i imam neverovatnu energiju. Doručak treba da bude jači jer ga trošimo tokom dana, pa možemo da pojedemo jaja, salame ili sendvič, čak i slatki doručak. Ako jedem testo, onda je to integralno. Za ručak je uglavnom meso sa salatom, graškom ili krompirom. Počastim se i kriškom sira ili drugim mlečnim proizvodom. Moje telo je tako naviklo. Večera je uvek laganija, recimo, bareno povrće i balzamiko sos ili sendvič sa semenkama, pilećim prsima, seckanim krastavcem ili šargarepom.

Padate li u iskušenja da pojedete nešto van obroka?

-Da, ali veoma je važno da se između obroka ništa ne gricka. Kada sam željna slatkiša, pojedem žitarice sa medom. Ponekad “preskočim” doručak jer mi je jutro veoma turbulentno. Dok odvezem decu u školu i vrtić i završim druge obaveze, prođe vreme za jutranji obrok.

Da li ste toliko disciplinovani i kad je u pitanju fizička aktivnost?

-Nemam baš veliki elan za bavljenje sportom, ali je odlazak u teretanu na neki način već godinama deo mog života. Smatram da je za dobru formu i zdravlje 70 odsto “ključa” u ishrani, a ostatak u fizičkoj aktivnosti. Od malena sam išla na folklor i mislila sam da je to dovoljno za održavanje kondicije. Ali, shvatila sam da nije, pa sam pre tri godine počela da treniram. Idem nekoliko puta nedeljno u teretanu i imam ličnog trenera. Priznajem da ne volim da vežbam, niti ću ikad zavoleti. Nekad se jedva nateram da odem na trening. Ali, uporna sam i vežbam i kada nisam u Beogradu. Koliko god da vam je nešto teško, kad vidite rezultate, bićete zadovoljni.

Kako odgajate i vaspitavate decu?

-To u današnje vreme nije jednostavno, ali se držim proverenog modela po kojem su mene odgajali. Sve što su mi stariji nekad govorili, i što me je prilično nerviralo, sada smatram ispravnim. Decu ne držim pod staklenim zvonom, ali i ne dozvoljavam im da upravljaju mnome. Mislim da svaki roditelj vaspitanje iz porodice prenosi na decu. Recimo, izluđivalo nas je kada su nam govorili da treba dobro da se obučemo kada je hladno, da ništa ne krijemo od njih i da treba da budemo bliski sa porodicom. Sada shavatam težinu tih reči.

Znači li to da, ipak, sve nosimo iz porodice?

-Imala sam privilegiju da odrastam u velikoj porodici u kojoj se uvek znalo odakle su vam koreni, ko vam je tetka ili iz koje porodice potiče strina. Tako naučite da poštujete ljude oko sebe. Često sam sama sa decom, jer Vujadin nije uvek kod kuće, nekada nismo ni u istoj zemlji. Ne dozvoljavam im da rade šta žele, ako bih ih previše razmazila nastao bi haos u kući. Pravila su ista za svo troje dece. Sada im je sve zanimljivo, odlazak u park, na sport ili u neku radionicu.

Da li im je sve dozvoljeno?

-Nikako. Deca moraju da imaju još neku obavezu pored škole jer će kasnije lakše funkcionisati u životu. Vaspitavam ih tako da ne postoji stvar koja može da se gurne pod tepih, da svaki problem može da se reši i da smo uvek tu jedni za druge šta god da se desi. Svakako nisu prezaštićeni. Kada padnu, ne pravim dramu od toga. Ne menjamo trenerku zato što se neko malo isprljao, već nastavlja da se igra. Ako je brat zagrizao jabuku, drugo dete može da je pojede.

I njima usađujete navike u ishrani iz vaše porodice?

 - Celokupan jelovnik se zasniva na ishrani koja se spremala u mojoj porodici. Jedno od pravila je da svakog dana mora biti kuvani ručak. Spremam sve ono na čemu sam odrasla - pasulj, punjenu papriku, gulaš, musaku, pečenu piletinu, riba pečenu ili na roštilju sa povrćem. Pravim i špagete ili rižoto, što moja baka nije spremala. Kada me baka pita kako pravim špagete, kažem joj da je to jednostavnije nego spremiti sarme. Učili su me i da ishrana treba da bude bazirana na namirnicama sa našeg podneblja.

Kako se lečite: da li se prvo setite bakinih i maminih recepata, ili odmah “trčite” u apoteku?

- Kao što su me u detinjstvu lečile mama, tetka ili baka, najpre prirodnom medicinom, a tek onda lekovima. Još kao maloj su ukućani umeli da, kad me zaboli grlo, odmah prepeku šećer sa mlekom, a noću su mi oko vrata stavljali obloge od komovice. Temperaturu smo najpre skidali tuširanjem, zatim narendamo krompir i stavljamo ga u čarape, pojačamo unos belog luka... Kad ne pomaže narodna medicina, prelazimo na lekove.

Koliko na vas utiče to što je Vijadin zbog profesionalnih obaveza često odsutan, da li ste preopterećeni brigom o deci?

- Ta razdvojenost ima i mane i prednosti. Nadam se da ću do 36. godine znati gde sam, jer je to period kada će Vujadin završiti karijeru. Ovako funkcionišemo od kada smo počeli da se zabavljamo. U Srbiji sam kada imam posla, a ostalo vreme provodim sa porodicom. To je poenta i smisao svega. Ali i stvar volje i organizacije. Pre nego što donesem bilo koju odluku dobro se zapitam da li to, zaista, želim. Srećna sam što je Vujadin osoba sa kojom mi je prijatno i kada ćutimo. Najvažnije je da smo zajedno i da osećamo ljubav jedno prema drugome. I, tu ljubav moramo da negujemo da bi opstala. Privilegovani smo što možemo da živimo i ovde i u inostranstvu, ali i da naučimo da cenimo vreme provedeno zajedno.

Od javnih ličnosti nekako se očekuje da uvek budu “top” doterane, negovane, pa to često ide u krajnost i previše “plastike”.

- Od mame i tetke sam rano naučila koliko je važna spoljašnja i unutrašnja nega. Unutrašnja je primarna, ali je važna i spoljašnja. Gledajući majku i tetku tokom odrastanja shvatila sam da žena treba na vreme da počne da vodi računa o sebi, da neguje lice i da redovno koristi mleko za telo. Telo će vam biti zahvalno na tome u poznim godinama. Ali, kao ni sa drugim stvarima, ni sa radom na fizičkom izgledu ne treba preterivati.