Minimaksov sin se vratio u porodičnu kuću! Ovde je odrastao, sahranio roditelje i 2 psa, pobedio TUMOR, a evo šta danas govori!
Vreme ništa ne leči, sve je teže i teže
Printscreen
PROČITAJTE JOŠ:
U tom domu živeo je sa roditeljima i sestrom. Iako je pazario stan i preselio se, ipak se vraća nazad, a kako ističe, od Vračara svakako ne odustaje. Naime, on želi da ostari tamo gde se i rodio.
"Ovo je ista adresa i isti stan koji je bio moj. Lepo mi je što se tiče duhovne strane, osećam pozitivan vajb. Vraćaju se uspomene, mešaju se pozitivne i negativne. Lepo je jer sam ovde odrastao, ali onda se setiš da si tu sahranio oca, majku, dva psa... ali to je život", kaže Ila, iznad čijih ulaznih vrata piše "Bronks".
Životni prostor uredio je sam, a supruga Vesna i te kako mu je pružila ruku pomoći.
"Sam sam svoj dizajner. Trudio sam se da iskoristim svaki kutak jer je prostor mali", ističe on.
U posebnoj prostoriji gde popravlja telefone, gedžete i ostale stvari koje sakuplja, nalaze se fotografije oca Minimaksa, njegovi trofeji, nagrade i karikature.
"Prošlo je 14 godina od kada sa izgubio tatu i mamu, a vreme ne leči ništa, samo je teže i teže. Treba ti neko da ti da savet, a ne novac. Fali ti da sa njima dočekaš rođendan ili Novu godinu, a znaš da to nikada nećeš imati i to boli. Nažalost, izgubio sam mamu, tatu, sestru od ujaka, koja mi je bila kao rođena, pse. Imao sam dosta teške trenutke, operaciju, ali ne žalim se", kaže reper koji je operisao tumor pljuvačne žlezde.
Danas, muzikom se bavi iz ljubavi. Iako mu ne donosi veliku zaradu, ne planira da odustane od nje i ističe da će tako biti do kraja njegovog života. Svakako, nedostaje mu da nastupa.
Oca Minimaksa seća se sa osmehom na licu, a sa druge strane ne krije da su ga svi sa javne scene koje je učinio poznatim zaboravili.
"Bio je mnogo dobar, a u ovom svetu moraš da budeš go*no da bi te se sećali. Niko mi se nikada nije javio ako govorimo o estradi. Neki su me čak od*ebali kada sam ih pozvao i to me je razočaralo", izjavio je pa priznao da je od oca nasledio to što je karakterno teška osoba.
"U suštini je bio ćale i ortak, zbog njega sam završio školu. Jer kada sam ponavljao razred, nije glumio cavu, već mi je rekao: 'Šta sad, idemo dalje'. Učio me je da budem pošten i normalan, a majka da uvek idem dalje".
Po stanu su svuda i uspomene koje su mu ostale nekon smrti poslednjeg psa.
"Kada se setim koliko je bio bolestan u protekle dve i po godine, obuzme me tuga. Umem da treniram sat i po vremena i isto toliko plačem. Kada čujem pesmu ili vidim stvar koja me podseti na njega, mamu ili tatu, u trenutku padnem. Pas mi je umro na rukama, ovde u dnevnoj sobi. Ostale su mu otvorene oči i to je slika koju ne mogu da zaboravim".