Brankica i Saša oživeli bajku, a evo šta kažu o holivudskoj zabludi

Predstava „Uspavana lepotica“ na poseban način vratila je publiku u detinjstvo. Koliko vam je ovaj projekat prijao?

Saša: Za decu je veoma čudno, lepo, ali i stresno raditi. Imao sam tu sreću da radim za mališane i oni su najbolji i najveći kritičari. Jednostavno, ako nešto nije dobro, daju ti do znanja da nije dobro time što se meškolje, postanu glasni i prestaju da te prate. Na premijeri „Uspavane lepotice“ nismo osetili da im je bilo dosadno i iznenadio sam se divnom interakcijom koju smo imali s njima.

Brankica: Lepo je raditi s decom, budući da je to drugačija vrsta rada. Mnogo se više igramo dok stvaramo i imamo veću slobodu. Samim tim, drugačiji je osećaj kada stanete na scenu. U publici imate male kritičare, koji se dosta razlikuju od odraslih.

Da li pripadate grupi glumaca koji streme ka inostranoj karijeri i po svaku cenu žele holivudski uspeh?

Saša: Apstraktno mi je da kao mlad glumac razmišljaš: „Ovde sam završio glumu, hajde da odmah čeprkam po Holivudu“. To je pogrešno. Smatram da umetnici treba ovde da se afirmišu i da rade, a da ambicije tog tipa ostave za kasnije. Nikako ne treba ići glavom kroz zid i svakako ne treba imati iluzije da ćete u Holivudu imati neverovatni život, mnogo bolji nego ovde. I ja želim da radim preko, pitanje je dana, imam svog agenta u Rusiji, ali nikada ništa ne bih silio.

Brankica: Nikada se ne bih usudila da odem preko i krenem od nule, da idem po kastinzima i ponovo sve stvaram. Ne bih imala ni hrabrosti ni volje. Kada bi me pozvali za određeni projekat, da. Ali da nešto maštam o takvom životu, ne maštam. Smatram da se naši glumci zavaravaju kada misle da je moguće stvarati u Holivudu jer je nama to toliko daleko i u neku ruku njih baš briga za nas. Verujem da smo poslednji kojima bi ponudili ulogu pored svih njihovih talentovanih glumaca.