"Bila sam psihički rasturena, nisam imala šta da jedem": Anabela otvorila dušu o najtežem periodu

Pevačica Anabela Atijas jednom prilikom otovrila je dušu o brojnim detaljima iz svog privatnog života. 

Anabela se tada najpre prisetila susreta sa bivšim suprugom Gagijem Đoganijem, kog je upoznala dok je bila u vezi sa dečkom Nikolom, koji je poginuo. 

-Tada sam živela u Švajcarskoj s pokojnim Nikolom. On je bio sportista, rukometaš. Mi smo dolazili u Crnu Goru iz Barija brodom „Sveti Stefan“. Sećam se grupe devojaka i jednog momka, sve su bile oko njega, kao da je Zdravko Čolić. Stajala sam na palubi, odozgo sam ga gledala. Pitala sam devojku koja je tu bila sa mnom šta se dešava. Bio je atraktivan. Ona mi kaže da su devojke odbojkašice, reprezentativke Jugoslavije, bile su na nekom takmičenju u Italiji, a on je plesač i vole ga devojke. Bila sam oduševljena što je plesač, jer sam oduvek volela ples. Nijednog momenta nisam ništa pomislila, bila sam zaljubljena, imala sam sjajnog dečka, predivnu vezu i bilo mi je interesantno kako je popularan i miljenik devojaka. Kada smo došli na kopno, nekoliko puta sam ga srela, videla sam da me gleda – ispričala je pevačica.

"Odjednom nisam imala kuću"

Nakon toga za nju je usledio težak period. Njen dečko je stradao u Goraždu i ona je ostala sama.

-Nažalost, imala sam veliki gubitak. Na najgori mogući način sam izgubila veliku ljubav. On je poginuo i ja sam se preselila u Beograd. Moj dolazak u Beograd bio je traumatičan. Nisam imala nikakav kontakt s roditeljima, nisam imala gde da se vratim, rat je počeo preko noći, nisam više imala ni život u Švajcarskoj gde sam živela, išla u školu. U Švajcarskoj sam živela bajku, imala sam predivnog dečka, lep stan, putovali smo, kupovali. Raj. Odjednom se to promenilo. Ja više nisam imala ni kuću ni zemlju – ispričala je pevačica, pa otkrila kako je teško živela u Beogradu:

– Život me je doveo u Beograd, imala sam dosta poznanika, izbeglica, svačim su se bavili, pa sam i ja počela da radim po firmima da preživim. Kuvala sam kafu, javljala se na telefon. Jednog dana sam gledala televiziju i videla dečka koji reklamira plesnu školu. Govorila sam da ja njega odnekud znam. Prošlo je tri, četiri meseca od našeg susreta na brodu, ali su to užasna tri, četiri meseca u mom životu. Jedan dan mog života je bio kao godina. Bila sam psihički rasturena, na dnu, nisam imala šta da jedem. Jednog momenta sam bila gladna, bez krova nad glavom, prepuštena na milost i nemilost. Snalazila sam se kako sam znala i umela. Hvala bogu uvek je bilo dobrih ljudi koji su pomagali.

BONUS VIDEO