pismo ukrajinskog dečaka
Foto: Alo/Printscreen

Ponedeljak, 4. maj: “Baka je išla da donese vodu i vratila se. Uostalom, ja uskoro imam rođendan. Imam osam godina, moja sestra 15, moj mama 38 i treba joj zavoj. Moja dva psa su poginula. Isto kao i moja baka Halja i moj najdraži grad Marijupolj”.

Ovo je osmogodišnji Jehor zapisao u svom dnevniku za vreme ruske opsade Marijupolja, piše “Dojče Vele”.

 

 

Nedeljama pod stalnom paljbom

Jehorove zapise spasao je njegov rođak, fotograf Jevgenij Sosnovski. On je sa svojom suprugom Svitlanom živeo u stanu u jednoj višespratnici u središtu ukrajinskog lučkog grada Marijupolja.

- Imao sam normalan, ugodan život. Imao sam stan, imao sam posao, imao sam hobije - priča ovaj 60-godišnjak.

A onda je Rusija 24. februara 2022. godine u Marijupolj donela rat, a tako poremetila i život Sosnovskog. Stanovnici tog grada nedeljama su živeli pod stalnom paljbom ruske vojske. Nije bilo struje, vode i gasa. Ljudi su se nekako snalazili da bi osigurali ono najvažnije.

Mesecima je Rusija opsedala taj grad. U napadima ili od posledica bolesti ili povreda poginulo su hiljade civila.

Pojedinosti i dalje nepoznate

Šta se događalo za vreme višemesečne opsade i kako izgleda život Ukrajinki i Ukrajinaca nakon aneksije Marijupolja, koja je suprotna međunarodnom pravu, teško je reći. Otkako je Marijupolj pod ruskom kontrolom ukrajinske vlasti i međunarodni istražitelji nemaju pristup tom gradu.

Ukrajinska nevladina organizacija “Truth Hounds” je zajedno sa organizacijama “Human Rights Watch” i “SITU Research” mukotrpno skupljala dokaze o brutalnim ruskim postupcima. Ispitivala je stanovnike, prikupila i analizirala stotine fotografija, videa i satelitskih snimaka. Njihov izveštaj je stravičan.

Najmanje 8.000 ljudi poginulo je u ruskim napadima na Marijupolj. Taj broj je, međutim, verovatno mnogo veći jer je u nekim grobovima zakopano više osoba, a neke grobnice možda još nisu identifikovane. Ukrajina tvrdi da je ubijeno na desetine hiljada ljudi, ali ne može da navede tačne brojke.

Izveštaj o razaranju

Jedna od istražiteljki organizacije “Truth Hounds” je pravnica Marina Slobodjanjuk. Ona je vodila istraživanje i već godinama progoni ratne zločince.

- Nije bilo prvi put da sam čula za bombardovanje. Ali za ovolike razmere razaranja i ciljane napade na civile nisam čula nikad. Tako nešto nisam videla u životu - kaže Marina.

Slobodjanjukova se nada da će zahvaljujući njenim dokazima jednoga dana odgovorni za te strahote završiti na Međunarodnom sudu.

- Svi dokazi su tu, neko ih je samo morao sakupiti - kaže i dodaje da je zato ovaj izveštaj jako važan.

U zajedničkom izveštaju tih organizacija detaljno su dokumentovani brojni “ruski napadi koji su suprotni međunarodnom pravu”. Među njima su i ruski napadi na dve bolnice, poznato gradsko pozorište, skladište hrane, mesto na kojem se delila humanitarna pomoć, jedan supermarket i stambenu zgradu koja je služila kao smeštaj za slučaj opasnosti.

Uništene gotovo sve stambene zgrade, škole, bolnice

U izveštaju se dalje navodi: "Ni u jednom od ovih slučajeva nismo pronašli dokaze da je u tim napadnutim zgradama ili u njihovoj blizini bila ukrajinska vojska, zbog čega su ti napadi proizvoljni i samim tim protivzakoniti. Ili ako smo našli ograničenu vojnu prisutnost, onda je napad bio nesrazmeran i time verovatno protivzakonit".

U izveštaju im je uspelo da pokažu “da je Rusija ljudima onemogućila život u gradu”, kaže Slobodjanjuk. Nisu to bili samo napadi sami po sebi nego je Rusija napadala civile “svim zamislivim oružjem”, dodaje.

Izveštaj je dokumentovao da je do kraja opsade sredinom maja 2022. u Marijupolju bilo uništeno 93 odsto svih stambenih višespratnica u centru grada i svih 19 medicinskih ustanova. Kao i 86 od 89 škola, koje su ove organizacije mogle da identifikuju u Marijupolju.

Sećanja na detinjstvo u ratu

Jevgenij Sosnovski preživeo je napade. U tome mu je, kako kaže, pomogao pre svega njegov posao fotografa.

- Ako svi umru, trebalo bi iza njih nešto da ostane - mislio je i počeo da dokumentuje život pod ruskom paljbom i opsadom.

Te slike pričaju priče ljudi u strahovitoj svakodnevici tokom brutalne agresije. Tu je i priča o njegovom rođaku Jehoru.

- Ne znam gde sam našao tu svesku. Možda ju je neko izgubio - priča Sosnovski.

- Dao sam je detetu, Jehoru, kad smo bili u podrumu. Da bi on mogao tu nešto da crta, da dete ima čime da se zabavi i odvrati pažnju od svega što se događa oko njega - kaže.

Ali Jehor nije crtao. To su odrasli primetili tek kasnije. Jehor je počeo da piše dnevnik. Ono što je zapisao ponovo je rasplakalo njegovog rođaka. To su sećanja na detinjstvo u ratu.

Sosnovski je uz Jehorovo dopuštenje fotografisao njegov dnevnik i objavljivao slike na Fejsbuku. Kad su morali da beže, sve što je mogao da ponese bili su hard diskovi s fotografijama.

- To se za mene pokazalo kao najveća vrednost. Svi drugi predmeti će moći da budu ponovo napravljeni, ali fotografije ne. Fotografije na papiru su izgorele, ali nisu ove sačuvane na hard diskovima - rekao je Sosnovski.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI

Komentari (0)

Loading