U tome se nalazi jedan od najvećih paradoksa sadašnje faze rata. Jačanje jedne strane ne znači da će druga prihvatiti nepovoljan ishod i započeti pregovore.

Naprotiv, strana koja proceni da joj vreme ističe može pokušati da promeni situaciju slanjem moćnijeg naoružanja, odobravanjem novih vrsta napada ili direktnijim uključivanjem u sukob.

Dizen: NATO bi mogao da počne da paniči

Glen Dizen je u završnom delu razgovora izneo procenu da Moskva primećuje ozbiljno slabljenje Ukrajine na nekoliko ključnih nivoa – na frontu, u ekonomiji i unutrašnjoj političkoj stabilnosti.

Ukoliko se taj proces nastavi, NATO bi, prema njegovom očekivanju, mogao da počne da paniči i pokuša da eskalacijom preokrene situaciju u korist Kijeva.

Takav scenario ne mora automatski da podrazumeva slanje zapadnih kopnenih snaga u Ukrajinu. Eskalacija može da se odvija na mnogo različitih načina.

Jedna od mogućnosti jeste isporuka oružja većeg dometa i potpuno uklanjanje ograničenja za napade duboko unutar teritorije Rusije.

Druga opcija bilo bi još veće uključivanje zapadnih obaveštajnih službi i vojnih kapaciteta. Treći scenario mogao bi da podrazumeva demonstrativnu akciju kojom bi se Moskvi stavilo do znanja da vojna pobeda u Ukrajini neće doneti strateški rezultat kojem se Rusija nada.

Moskva bi eskalaciju videla kao dokaz

Problem je u tome što bi rusko rukovodstvo ovakve poteze moglo da protumači kao dokaz da NATO nije spreman da prihvati nijedan ishod koji bi bio nepovoljan za Ukrajinu.

Džon Miršajmer saglasio se da trenutno nema dokaza da Rusija priprema neposredni napad na baltičke države. Ipak, kao posebnu opasnost izdvojio je mogućnost dalje eskalacije upotrebom britanskih i francuskih krstarećih raketa.

Ta razlika mogla bi da bude presudna. Moskva sada nema očigledan interes da napadne neku članicu NATO-a i tako otvori potpuno novi rat.

Međutim, Rusija bi mogla da dođe u situaciju u kojoj proceni da mora snažnije da odgovori na sve dublje zapadne napade kako bi obnovila sopstvenu sposobnost odvraćanja.

Rusija bi mogla da povuče crvenu liniju

Ruska logika u takvom scenariju bila bi da izostanak odgovora ne smanjuje, već povećava opasnost.

Ukoliko protivnička strana zaključi da svaki novi nivo eskalacije prolazi bez ozbiljnih posledica, mogla bi da dobije podsticaj da ode još jedan korak dalje.

Moskva bi zbog toga mogla unapred da povuče jasnu granicu i pokaže da je spremna da je, ukoliko bude pređena, brani i vojnom silom.

Upravo tu nastaje najopasniji deo mogućeg završnog perioda sukoba. Sve dok je ishod na frontu relativno neizvestan, zapadne države mogu da nastave postojeću strategiju i čekaju rezultate.

Ako, međutim, postane očigledno da Ukrajina gubi sposobnost da zaustavi rusko napredovanje, čitava računica mogla bi da se promeni.

Izbor između poraza i dramatičnog poteza

Zapadne zemlje bi se tada našle pred izborom – da prihvate nepovoljan ishod ili da pokušaju da ga spreče povlačenjem mnogo dramatičnijeg poteza.

Istorija pokazuje da najopasniji trenuci velikih ratova često nastaju upravo kada jedna strana počne da veruje da joj vreme ističe. U takvoj situaciji raste i spremnost na preuzimanje rizika koji bi ranije bio smatran neprihvatljivim.

Zapad bi mogao da računa da Rusija neće odgovoriti na određeni potez zbog straha od direktnog sukoba sa NATO-om.

Moskva bi, istovremeno, mogla da zaključi da mora da odgovori upravo zato što bi njeno ćutanje ohrabrilo još veći pritisak i otvorilo prostor za naredni nivo eskalacije.

Tako bi obe strane mogle da deluju u uverenju da svojim potezima sprečavaju širi rat, dok bi ga u stvarnosti sve više približavale.

Rizik od „nečeg glupog“

Dizen je zato moguće dalje slabljenje Ukrajine direktno povezao sa rizikom da NATO učini „nešto glupo“, odnosno da povuče potez kojim bi pokušao da spreči ishod koji vidi kao veliki strateški poraz Zapada.

Rusija bi, sa druge strane, pokušala da takav potez zaustavi jasnim upozorenjem da određene granice ne mogu da budu pređene bez odmazde.

Time bi sukob prerastao pitanje sudbine jednog dela fronta i otvorio mnogo opasniju dilemu.

Sve dok rat ostaje ograničen na ruske i ukrajinske snage, čak i veoma težak poraz jedne strane ostaje regionalni vojni događaj.

Ukoliko bi pokušaj sprečavanja ukrajinskog poraza uvukao pojedine članice NATO-a u direktan sukob sa Rusijom, priroda čitavog rata drastično bi se promenila.

Tada više ne bi bilo najvažnije koliko teritorije kontroliše jedna ili druga vojska. Ključno pitanje postalo bi da li dve strane koje raspolažu ogromnim nuklearnim arsenalima mogu da zaustave eskalaciju nakon što se dogodi prvi direktan udar.

Izvor: Webtribune