Dejvis je u razgovoru sa profesorom Glenom Dizenom naglasio da ne tvrdi da Rusija planira napad na države NATO-a, niti da bi to za Moskvu bio racionalan potez. Međutim, smatra da bi bilo opasno da Alijansa zasniva svoju strategiju na pretpostavci da Rusija nema sposobnost za takvu operaciju.

Prema njegovim rečima, Rusija sada raspolaže stotinama hiljada vojnika koji bi mogli biti angažovani u kopnenim operacijama velikih razmera. On navodi broj od 500.000 do 700.000 ljudi, uz obnovljene tenkove T-80, nove T-90 i drugu tehniku koju ruska industrija nastavlja da proizvodi i remontuje.

Dejvis smatra da bi se takve snage na prostoru bez višegodišnjih utvrđenja mogle kretati daleko brže nego na sadašnjem ukrajinskom frontu.

Baltik kao najosetljivija tačka

Kao posebno ranjiv deo istočnog krila NATO-a Dejvis pominje baltičke države. Prema njegovoj proceni, raspoložive savezničke kopnene snage tamo su ograničene i ne raspolažu fortifikacijama ni iskustvom ratovanja dronovima kakvo su tokom sukoba razvile ruske i ukrajinske snage.

On tvrdi da bi Rusija, ukoliko bi koncentrisala dovoljno snaga, mogla brzo da savlada takvu odbranu. Ipak, Dejvis ne predviđa scenario u kojem ruske kolone prolaze čitavom Evropom.

Što bi prodor bio dublji, to bi ruske logističke i komunikacione linije postajale duže i ranjivije. U toj fazi bi, prema njegovom mišljenju, čak i ograničena vazdušna moć NATO-a mogla da nanese ozbiljnu štetu sistemu snabdevanja ruske vojske.

Poljsku vidi kao znatno tvrđi orah, navodeći da Varšava ozbiljno gradi sopstvene odbrambene kapacitete i mnogo otvorenije sagledava bezbednosni rizik od drugih evropskih država.

Pravi udar ne bi bio na tenkove

Dejvis daleko veću opasnost vidi u ruskim raketnim sposobnostima. Prema njegovoj proceni, Moskva bi u velikom sukobu mogla da kombinuje ograničenu kopnenu operaciju sa udarima na poznate vojne objekte, fabrike oružja, logističke čvorove i drugu infrastrukturu.

Posebno upozorava da veliki deo zapadne vojne industrije nije zaštićen podzemnim kompleksima. Dok su Iran, Kina, Rusija i Severna Koreja razvijali objekte pod zemljom, Dejvis smatra da NATO nema dovoljno infrastrukture te vrste.

Zbog toga bi fabrike, skladišta municije, železnički čvorovi i drugi nadzemni objekti mogli postati posebno ranjivi. On upozorava da broj tenkova, aviona ili brodova nema presudnu vrednost ako industrija ne može da proizvodi rakete, granate i drugu municiju potrebnu za dug rat.

Poređenje sa slomom Francuske

Kao istorijsku paralelu Dejvis je naveo 1940. godinu i nemački prodor koji je zaobišao očekivani pravac odbrane francuskih i britanskih snaga.

Po njegovoj oceni, Zapad ne bi smeo da računa da tehnološka prednost automatski isključuje mogućnost velikog operativnog iznenađenja. Upozorava da se najopasniji scenario stvara onda kada jedna strana proceni da više nema šta da izgubi.

Dizen: Meta bi bila industrija Evrope

Glen Dizen smatra da Moskva ne bi imala stvarnu korist od okupacije velike evropske teritorije, već da bi fokus mogućeg odgovora bio na vojnoj industriji, logistici i energetici.

Prema njegovoj oceni, ruski udari mogli bi da budu usmereni na fabrike oružja i centre za snabdevanje ukoliko bi se eskalacija dodatno pojačala. Dizen u tom kontekstu pominje sistem „Orešnik“, uz upozorenje da bi njegova upotreba mogla da sruši postojeću kontrolu eskalacije i pokrene proces koji bi teško mogao da se zaustavi.

Kalinjingrad vidi kao najosetljiviju tačku. Ako bi ta ruska enklava bila napadnuta, Dizen smatra da bi Moskva mogla da pokuša da uspostavi kopnenu vezu sa njom, što bi otvorilo opasan prostor za sukob u baltičkom regionu i delu Poljske.

Dejvis: Bolji je zamrznuti sukob nego rat sa NATO

Dejvis kao manje opasan scenario vidi nastavak sporog ruskog pritiska u Ukrajini, uz moguće formiranje novih linija odbrane i dugotrajnu konfrontaciju nalik novom hladnom ratu.

Po njegovoj oceni, to bi bilo neuporedivo manje opasno od direktnog rata Rusije i NATO-a, jer bi takav sukob vrlo lako mogao da preraste u nuklearnu katastrofu.

Izvor: Video-razgovor Danijela Dejvisa i Glena Dizena