POKROVSK VIŠE NE POSTOJI! Ukrajinci o paklu Donbasa: "Ruski dron mi je doleteo u vrt, eksplozija mi je skoro spalila oči"

„Sediš na spakovanim torbama i čekaš šta će biti“, ovako Natalija opisuje život u Svjatohorivki, selu na istoku Ukrajine. To malo mesto nalazi se uz Dobropolje, a ruske trupe stigle su na svega deset kilometara odatle. Iako je ukrajinska vojska uspela da vrati kontrolu nad pojedinim selima, mnoga i dalje trpe neprekidne napade, piše Deutsche Welle.

Natalija je u Svjatohorivki ostala samo zato što njeni roditelji odbijaju da odu. „Otac mi govori: ‘Ovde sam rođen i ovde ću i umreti.’ A ja mu odgovaram: ‘Umrećeš, ali ko će te sahraniti kada ovde više nikog ne bude?’“, kaže ona.

Novinari je sreću u selu koje je gotovo potpuno opustelo, dok traje evakuacija koju organizuju policajci iz jedinice „Beli anđeo“ zajedno sa volonterima. Zbog stalne opasnosti, do meštana dolaze oklopnim vozilom, opremljenim uređajima za elektronsku zaštitu. Dok volonter David, član humanitarne misije „Aura“, upravlja vozilom, policajac Ilja Maljcev pregledava mapu – pred njima su dve adrese u Svjatohorivki.

Marijina teška odluka

Na prvoj adresi nalazi se 74-godišnja Marija. Torbe su joj već spremne, a korak nesiguran i spor – bez štapa ne može. Policajac nosi njen prtljag, a volonter je pridržava dok se penje u vozilo, zadihana i umorna. „Nad nama stalno kruže dronovi. Mislila sam da ostanem, ali godine mi ne daju snage. U mojoj ulici ostao je samo jedan sused, svi drugi su otišli“, objašnjava.

Drugu ženu, 70-godišnju Tatjanu, bilo je teže pronaći. Nekoliko ljudi u selu pokazalo je gde bi mogla da bude. Na kraju su je našli u napuštenoj kući, gde se skrivala već nedelju dana – njen dom u Dobropolju uništen je granatom. „Sve stvari su mi ostale tamo“, priča. Policajac Maljcev je ubeđuje: „Nema smisla da ostajete. Idemo odmah.“ U početku nerado kreće, sakriva lice rukama, ali na kraju zahvaljuje onima koji su došli po nju. „A mislila sam da su me svi zaboravili“, govori kroz osmeh.

Na izlasku iz sela, Tatjana postavlja jedno pitanje: „Gde ću ja sad primati penziju?“ „Tamo gde budete živeli“, odgovaraju joj pratioci. „Ali gde ću ja živeti?“, pita ona zbunjeno.

Evakuisani spavaju u šatorima

Evakuacija je samo pola puta – smeštaj raseljenih je još jedan veliki problem, objašnjava policajac Kostiantin Tunicki, član „Belih anđela“. On i sam zna šta znači ostati bez doma – njegovo selo Kurahove palo je pod rusku kontrolu početkom godine.

Prva stanica za evakuisane iz ovog kraja je Donjecka oblast. Odatle ih volonteri prevoze u Dnjepropetrovsk, gde ih ili ukrcavaju na voz, ili smeštaju u privremena skloništa. Ali mesta nema dovoljno – ovog vikenda mnogi su morali da prespavaju u šatorima.

Tunicki objašnjava da dnevno stiže na desetine molbi za evakuaciju. „U Dobropolju je ruska vojska pogodila čitavu stambenu zgradu vođenom bombom. Pronašli smo pet ljudi koji su noć proveli unutra“, priča.

Kada ekipe ne mogu da uđu zbog borbi, mole meštane da krenu peške. Tunicki se seća poziva jednog starijeg para iz Nikanorivke: „Njihov sin je ubijen, a oni su nepokretnu ženu u kolicima gurali do sela Biletsk. Rekli su nam da su vojnici streljali i komšije koji su se skrivali u podrumu.“

„Ljudi pakuju život u par torbi“

Mnogi ipak beže sami, kolima. Na jednom punktu staje automobil sa belom trakom vezanom na retrovizor i prikolicom pozadi. „Traka je znak za dronove da ne pucaju na nas, a prikolica nosi naš život“, kaže vlasnica vozila Natalija, koja beži sa mužem i mačkom.

„Dobropolje je skoro uništeno. Kuće nestaju jedna za drugom, grad je sablasan. Ljudi uzimaju šta mogu i beže“, priča ona. „Ne znam šta nas čeka, samo želim da preguram ovo.“

Ona i suprug idu u Ternopolj, gde ih čeka sin – ranjeni vojnik. Njena majka je ipak ostala. „Nisam je mogla ubediti da ide“, kaže kroz uzdah. Tunicki potvrđuje: „Često se dešava da ljudi odbijaju, naročito kad ih na spisak stave rođaci, a ne oni sami. Mi ih ubeđujemo, jer doći će trenutak kada više niko neće moći da im priđe.“

Svedočenje iz Pokrovska

Pedestšestogodišnji Oleg iz Pokrovska prošao je kroz pakao. Na licu nosi šav preko oka i zavoj na ruci. Grad je napustio – biciklom. „Imao sam sreće. Pored puta leže uništeni automobili, motori i bicikli“, priča.

Tri dana ranije, u njegovo dvorište uleteo je borbeni dron. „Izgledao je kao mala letelica. Nisam ni slutio opasnost, a onda – eksplozija. Oči su mi skoro izgorele“, priseća se. Preživeo je uz pomoć komšija, ali je delimično izgubio vid. Odlučio je da ode jer bolnice više ne rade. „Pokrovsk više ne postoji. Sve gori, sve se ruši“, govori.

Njegov brat poginuo je u junu od granate, a Oleg ga je sahranio kraj ograde, u sopstvenom dvorištu. „Mnogi su morali da zakopavaju najmilije u baštama“, kaže. „Zato svima savetujem – ne čekajte. Idite dok možete!“

Prošlog septembra, kada je evakuacija tek počela, ostao je u gradu, a suprugu i ćerku poslao u Odesu. „Čuvao sam kuću. Ali sada znam – život je vredniji od svega“, zaključuje, sa samo dve torbe u rukama, na putu ka porodici.

(Dojče Vele)

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI