UKRAJINSKI VOJNICI NA PRVOJ LINIJI OTKRILI: Govore nam da se predamo

Bi-Bi-Si je bio svedok kako ukrajinska artiljerija gađa ruske položaje.

Ruski vojnici su se kretali ka važnom putu koji je vodio u grad. Bar jedan od njih je ranjen, možda i ubijen. Slike su šokantne. Oni su podsetnik na krvavu stvarnost rata koji je Rusija započela i u kojem su već poginule stotine hiljada ljudi – "beskrajno krvoproliće", kako ga je opisao sadašnji predsednik SAD Donald Tramp.

U skromnoj kući preuređenoj u komandni centar, na samo nekoliko kilometara od artiljerijskih položaja, vojnici prate razaranja na terenu.

Kuće i zgrade su sravnjene sa zemljom, mnogo je gore nego pre šest meseci.

Pokrovsk, važna saobraćajna tačka, danima se brani od ruskih napada.

Uprkos svemu, ove nedelje se pojavila tiha nada – diplomatski pritisak SAD, Evrope i Turske bi konačno mogao dovesti do direktnih pregovora između Rusije i Ukrajine, prvi put u poslednje tri godine. Čak i najtvrdoglaviji vojnici priznaju da se nadaju.

"Možda je ovo početak kraja"

"Mislim da bi se nešto moglo dogoditi, posebno zato što je Rusija sada ta koja je tražila razgovore. Od 2022. godine odbijaju svaki kontakt", kaže jedan oficir koji koristi pozivni znak Kozak.

"Želim da verujem da je ovo početak kraja rata. Uspeli smo da uništimo njihove zadnje položaje i linije snabdevanja. Više nemaju snagu koju su imali na početku. Mislim da će se nešto promeniti", dodaje on.

Juri (37), koji je radio u tehnološkoj kompaniji pre invazije, slaže se.

"Moraju da počnu da pričaju. Mi vojnici želimo da se rat završi. Ali ne možemo ga sami zaustaviti, nismo ga mi započeli", kaže Jurij dok prati kretanje neprijateljskih vojnika na ekranu i prosleđuje koordinate artiljeriji.

"Sada imamo novu pretnju – dronove sa optičkim kablom koji se odmotava dok lete. Ne možemo ih detektovati, a kamoli oboriti. Svakako ih ima više nego što mislimo", kaže Jurij.

Rusi će iskoristiti svaku priliku

Sve je spremno na poziciji. Vojnici pune francusku samohodnu haubicu Cezar. Od početka rata, Francuska je isporučila desetine ovih sistema Ukrajini i pokušava da ubrza proizvodnju.

"Oduševljen sam preciznošću. Možemo da koristimo širok spektar municije, a ona se veoma brzo uvodi u borbu. Mnogo je efikasnija od sovjetske opreme koju sam ranije koristio", kaže Kozak.

Šalju četiri granate, i svaki ispaljeni hitac je zaglušujući. U daljini se čuju i ruske granate. Bitka se nastavlja.

"Neprijatelj stalno napada. Potrebno nam je mnogo municije da ih zaustavimo. Nadamo se da će nam međunarodni partneri obezbediti sve što nam je potrebno, jer ako moramo da biramo šta da ciljamo, Rusi će iskoristiti svaku priliku", kaže Kozak.

Kada ih pitaju o mogućim ustupcima Rusiji u zamenu za mir, vojnici ne kriju svoje negodovanje.

"Naravno da želim kući. Imam osmogodišnju ćerku, strašno mi nedostaje. Ali ne verujem da bi stali kada bismo im dali komad zemlje. Vratili bi se za nekoliko godina i počeli ispočetka", kaže Jurij.

"A oni koji nisu ni kročili ovde, oni u fotelji, pričaju o tome kako treba predati teritoriju i da će sve biti gotovo. Nikada neće shvatiti koliko smo braće i prijatelja izgubili. Ne smemo popustiti ni centimetar", čvrsto kaže Kozak.

"Ne želim da živim pod okupacijom"

Posledice tri godine rata vidljive su širom zemlje – fotografije palih vojnika, okićene zastavama i cvećem, stoje pored puteva, na zidovima gradskih trgova i iznad svežih grobova.

U Zaporožju, Jana Stepanenko se vozi do groba svog sina Vladislava, 22-godišnjeg operatera drona koji je preminuo 21. februara. Donosi mu toplu čokoladu i kolačiće sa komadićima čokolade koje je voleo. Zajedno sa ćerkom Nikol, ona čisti grob, ali ubrzo se rasplaču.

Za Janu, najava direktnih pregovora ne donosi nadu.

"Čini mi se da će ovaj rat trajati večno. Naravno da se nadam miru jer ljudi ginu ovde i tamo. Ali Putin je pohlepan. Njegova glad za našom zemljom ne poznaje granice", kaže Jana.

"Nadam se da moje dete nije uzalud umrlo"

Deo Zaporoške oblasti je pod ruskom okupacijom, a Moskva je više puta zahtevala cele oblasti Zaporoške, Luganske, Donjecke i Hersonske kao uslov za mir.

"Nikako. Želim da živim u Ukrajini, a ne u Rusiji. Videli smo šta su radili pod okupacijom, šta su radili u Buči, njihovu okrutnost i mučenje", kaže Jana.

Pokazuje na krater blizu groba: "Čak su pogodili i ovo groblje." 

Sa suzama u očima zaključuje: "Nadam se da moje dete nije uzalud poginulo. Da ćemo ipak pobediti. Da će cela Ukrajina biti slobodna."

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI