Zašto zemlje od Turske do Indije kupuju ruski S-400?

Prošle nedelje ruski zvaničnici su potvrdili da će Indija svoju prvu pošiljku S-400 dobiti do septembra 2021. godine. Sporazum od 5 milijardi dolara potpisan 2018. Godine tako napreduje uprkos upozorenjima SAD da bi ta kupovina mogla da pokrene sankcije kroz program CAATSA (Suprotstavljanje američkim protivnicima kroz sankcije), koji je predsednik Donald Tramp potpisao u avgustu 2017. godine.

Trka za “Triumf”
Svestrani raketni sistem postoji od 2007. godine, ali se poslednjih godina pojavio kao neophodan za sve nacije sa ozbiljnim vojnim težnjama, a ne samo tradicionalne kupce ruskog naoružanja. S-400 pobeđuje konkurenciju, uključujući američke Patriot i THAAD sisteme, zbog čega Vašington nije srećan.

Saudijska Arabija i Irak su poslednje zemlje koje su se veoma zainteresovale za „Trijumf“. Rijadu je ponuđen S-400 nakon napada bespilotnih letelica u septembru 2019. godine na naftna polja, koji su Huti navodno izveli iz Jemena. Udarci su otkrili slabosti naizgled sofisticiranih sistema protivvazdušne odbrane koji su se zasnivali na američkim projektilima zemlja-vazduh Patriot i pridruženih radara.

Jasno je da “Patrioti” nisu zaustavili napad drona. Niti su prvi put omanuli saudijski “Patrioti”. U martu 2018., najmanje pet Patriota je promašilo mete, zakazalo ili nije radilo, kada su saudijske snage pokušale da presretnu baraž raketa upućene ka Rijadu. Međutim, Saudijska Arabija tek treba da potpiše ugovor sa Rusijom. Umesto toga, Vašington je rasporedio trupe i dodatne sisteme protivvazdušne odbrane u regionu.

I Irak navodno razmatra kupovinu S-400, ali tek treba da započne pregovore sa Rusijom.

„Nije bilo zvanične ponude od iračke strane oko kupovine ruskih sistema protivvazdušne odbrane S-400, ali postoji interesovanje za njih“, rekao je ruski ambasador u Iraku Makim Makimov. „Uvek kažemo da smo spremni da nastavimo da pomažemo iračkoj vladi u jačanju odbrambenih sposobnosti zemlje.“

Turska je, iako NATO članica, dobila prve rakete S-400 prošlog leta, a očekuje se da će sistemi biti u funkciji već ove godine. Vašington je oštro reagovao, blokirajući Ankaru da dobije američke borbene avione F-35 koje su Turci već platili.
Kina je usred prijema svoje poslednje pošiljke S-400. Očigledno je da je sve veća američka aktivnost u Južnom kineskom moru - koja uključuje raspoređivanje naprednih letelica poput F-35 i F-22 - možda primorala Peking da kupi S-400, prećutno priznajući da je kineski sistem protivvazdušne odbrane u zemlji bio neadekvatan da se suprotstavi modernim američkim vazdušnim snagama.

Blef sankcijama?
Zanimljivo je da Vašington nije sankcionirao Peking zbog kupovine S-400, iako je ranije uveo sankcije zbog kupovine lovačkih aviona i raketa. Sankcije nisu sprovedene ni protiv Indije, uprkos brojnim pretnjama koje iz SAD. To bi moglo biti delimično zato što je Nju Delhi težio da umiri Vašington razmatrajući kupovinu američkog NASAMS II za zaštitu regiona glavnog grada od balističkih raketa. Dalje, Indija je u naprednim fazama pregovora s SAD o kupovini helikoptera vrijednim 3,6 milijardi dolara, a ugovor bi mogao biti potpisan tokom posete predsednika Trampa ovog meseca.

Takođe vredi napomenuti da Indija planira da rasporedi svoje S-400 duž severoistočne granice, prema Kini.

Prednosti S-400
S-400 ima dobar pedigre, koji potiče iz porodica raketnih sistema protivvazdušne odbrane S-200 i S-300. Debitovao je na svetskoj sceni 2007. godine, kada je prvi put stavljen u službu ruskih oružanih snaga.

Međutim, tek treba da se testira u borbi, za razliku od američkog Patriota Pac-2, proizvođača “Raitheon”, i THAAD-a “Lockheed Martina”.

Pa, zbog čega se zemlje širom sveta odlučuju za ruski system?
“Triumf” je mnogo jeftiniji od američke ponude, I iznosi oko 500 miliona dolara u poređenju sa milijardom dolara za Patriot Pac-2 ili tri milijarde dolara za bateriju THAAD. Ruski sistemi naoružanja su uglavnom jeftiniji od većine zapadnih, delom i zato što američki ugovori imaju obimne, i skupe, ugovore o održavanju.

Drugi razlog zašto mnoge nacije preferiraju S-400 je taj što kupovina oružja od američke vlade uključuje glomazne procese i dugotrajne regulatorne prepreke.