Evropska unija će se 2020. smanjiti, a njena politika će se zaoštriti. Britanci se definitivno opraštaju od zajednice država, a to će imati posledice po odnose moći unutar EU.

Već je sad primetan odmak od osovine Berlin-Pariz kao odlučujućeg centra moći uz istovremeni povratak istorijskim strukturama. U taj proces spada i stvaranje jednog bloka u istočnoj i srednjoj Evropi i to tamo gde se nekad nalazila Habsburška monarhija. Tzv. Višegradska grupa s Mađarskom, Češkom, Slovačkom i Poljskom sve više privlači i ostale zemlje u toj regiji.

Gde je mesto Nemačke unutar EU?

Nemačka se u ovoj konstelaciji mora zapitati gde je njeno mesto u ovoj Evropi: O tome kako će se Berlin odlučiti uveliko zavise budući obrisi Evropske unije. Nemački političari se ponašaju kao da nisu kormilari ovog kontinenta. No toga su uveliko svesni u ostalim članicama EU. To je jedan od razloga zbog kojeg je i došlo do Bregzita: Britanci su osetili nemačku dominaciju i ne žele da budu deo te strukture moći.

Godina 2019. je bila i godina trzavica između Nemačke i Francuske što bi se moglo doživeti kao početak borbe za dominaciju u novoj, kontinentalnoj Evropi. I Francuzi osećaju da bi Nemci mogli da zavladaju Evropom kao nikada do sada od Drugog svetskog rata. I protiv toga se bore svim silama i sredstvima kojima su se već u istoriji služili De Gol, Miteran i ostali francuski predsednici. A to znači da Nemačku treba uključiti u strukture u kojima ne postoji prostora za usamljene poteze Berlina koji bi rezultirali zauzimanjem što više ključnih pozicija. Jedan od francuskih poteza u tom smeru je i Makronov poziv za formiranjem EU vojske u kojoj bi Francuska kao jedina atomska sila na kontinentu i kao jedina članica EU s jasnom ambicijom vojnog intervenisanja na globalnom planu, zauzela vodeću poziciju.

Na istoku EU se Nemačka suočava s novim-starim realnostima: zemlje koje su se nekada nalazile u sastavu Habsburške monarhije nude svoju saradnju. Odlučujući razvoj poslednjih godina kada je u pitanju odnos ovih zemalja s Nemačkom nije, kako bi se to u prvi mah moglo pomisliti, sukob oko migracija, pravne države ili evropskih integracija, nego snažna želja istočnoevropskih zemalja da ih Berlin prizna kao strateške partnere. I time se vrati realističnoj i pragmatičnoj politici širenja uticaja i branjenja interesa umesto stalnog moralisanja i držanja pridika. Ove zemlje se Nemačkoj nude kao partner u ostvarenju jačanja moći Berlina unutar EU. Samo ako od Nemačke dobiju nešto zauzvrat.

Pritisak Višegradske grupe

Ovaj pritisak se iza kulisa formira još od 2014/15. I sve su brojniji znakovi da Berlin prihvata ovu opciju. Ministar spoljnih poslova Heiko Maas doduše javno još uvek drži moralne pridike ali iza kulisa teži trezvenoj novoj "istočnoj politici". I on se pojačano otvara Višegradskim zemljama. U tom smeru ide i zahtev Liberalno-demokratske stranke Nemačke (FDP) koja je jesenas u Bundestagu zatražila instucionalnu stratešku saradnju sa zemljama Višegrada. Iako ovaj zahtev, zbog malobrojnosti poslanika FDP-a u Bundestagu nije imao izgleda za prolazak, mnogi političari vladajuće demohrišćansko-socijaldemokratske koalicije su dali do znanja da podržavaju ovu inicijativu. I na njima je sada da preko parlamentarnih odbora implementiraju što je moguće više od liberalane inicijative.

Nemačka se mora nakon Bregzita okrenuti članicama EU u srednjoj i istočnoj Evropi. I to kao protivteža Francuskoj, ali i kako bi Višegradske zemlje vezala uz sebe i time ih istovremeno udaljila od desnih pokreta u Italiji i Francuskoj. Najveću prepreku ovoj strategiji je postavila sama Nemačka i to pokretanjem državno-pravnog postupka po Članu 7 protiv Poljske i Mađarske. Kako okončati ovaj postupak? Niko to ne zna. Niko se trenutno ne usuđuje da oslobodi "grešnike" i to iz straha da sam ne bude napadnut. No do osude isto tako neće doći jer ona unutar EU iziskuje jednoglasnost.

Nada u nove državno-pravne mehanizme

Rešenje bi možda trebalo potražiti u novom predlogu Evropske komisije u smislu državno-pravnog mehanizma koji bi se mogao primeniti na postojeći postupak protiv Poljske i Mađarske. Novi postupak iziskuje mnogo osetljiviji pristup. A potrebno je baciti pogled na ostatak EU: recimo na pitanje nezavisnosti francuskog Ustavnog suda i njegove povezanosti s politikom. Ili austrijskim sistemom koji u dobroj meri prožima stari mehanizam veza i poznanstava. Ili da se ne spominje Grčka i politika podele EU novca. Lista je duga. Niko nije bezgrešan.

2020. bi mogla postati godina rođenja jedne kontinentalne Evropske unije čija politika bi trebala biti u duhu pragmatizma, a ne propovedi.