Naoružana pištoljem, lažnom ličnom kartom i maskirana, uhvatila ćerkine ubice, jednog po jednog, a onda...

Naoružana pištoljem, lažnom ličnom kartom i maskirana, Mirijam Rodrigez je prkosila sistemu gde kriminalci često pobede. I to je krvavo platila.

Mirijam Rodrigez je čvrsto u rukama držala torbu sa pištoljem dok se trkom probijala kroz gužvu na mostu ka Teksasu. Svako malo stala bi da povrati dah i ponovo pogleda fotografiju svoje sledeće mete: cvećara koju je tražila godinu dana, prateći ga onlajn, ispitujući kriminalce sa kojima je radio, čak se raspitujući i kod njegove rodbine. A sada je konačno dobila poziv koji je čekala – cvećar je nosio svoju robu do granice.

Od 2014. Mirijam je tražila ljude odgovorne za otmicu i ubistvo njene 20-godišnje ćerke Karen. Polovina njih je bila u zatvoru, ali ne zato što ih je policija pohvatala, već zahvaljujući Kareninoj mami koja ih je sama pronašla.

Ošišala se, ofarbala i predstavljala kao anketar, zdravstveni radnik, član izborne komisije, kako bi dobila njihova imena i adrese. Pronalazila je načine da upozna njihove porodice i tako otkrije neki detalj o njima, koliko god bio sitan. Sve je beležila i čuvala i pronalazila ih, jednog po jednog.

Znala je njihove navike, prijatelje, detinjstvo. Znala je da je cvećar prodavao cveće na ulici pre nego što se pridružio Zeta kartelu i oteo joj ćerku. Sada je u bekstvu i opet prodaje cveće kako bi preživeo.

Tog dana na mostu kod granice, cvećar nije prodavao cveće već naočare za sunce. Kada ga je konačno spazila, gard joj je popustio, prišla mu je previše blizu i cvećar ju je video, prepoznao i počeo da beži.

Rodrigezova, koja je tada imala 56 godina, zgrabila ga je za košulju i oborila na zemlju a onda mu zabila pištolj u rebra. “Mrdni se i ubiću te”, rekla mu je. Držala ga je tako gotovo sat vremena dok policija nije stigla.

Tokom tri godine svoje potrage, Rodrigezova je uhvatila gotovo svakog preživelog člana grupe koja je otela njenu ćerku. U potrazi za pravdom Rodrigezova je uhvatila 10 otmičara i ubica, uključujući preporođenog hrišćanina, taksistu, prodavca kola i bejbisiterku. Njena misija učinila ju je poznatom ali i ranjivom. Niko u Meksiku nije se suprotstavljao kartelima, a kamoli poslao njihove članove u zatvor, piše Njujork tajms.

Na Materice 2017. nekoliko nedelja pošto je pronašla poslednju metu, ubijena je ispred svog doma. Njen suprug, koji je u kući gledao televiziju, pronašao ju je kako leži licem na zemlji, sa rukom u torbi, pored pištolja.

Za mnoge u San Fernandu, njena priča predstavlja sve što je problem u Meksiku. Zemlja je toliko uništena nasiljem i bezakonjem da je jedna ožalošćena majka morala sama da reši nestanak svoje ćerke i umrla je nasilnom smrću zbog toga.

Njena neverovatna kampanja dirnula je stanovnike San Fernanda. Na centralnom trgu stoji bronzana ploča njoj u čast. Njen sin Luis, sada vodi grupu koju je ona pokrenula i koju čine porodice čija su deca nestala. Vlasti su obećale da će pronaći njene ubice.

Brutalni rat kartela, otmice i ubistva učinili su da njena priča nestane. Sve do jula ove godine kada je 14-godišnji dečak Lusiano Leal Garsa otet na ulici, isto kao i Karen. I njegova porodica, kao i Rodrigezovi platili su dva otkupa. I ništa.

Stanovnici grada su tražili Lusijana, spasilačke grupe su pretraživale okolonu a njegova majka Anabel Garsa, harizmatična i hrabra, postala je portparol porodica svih nestalih u Meksiku – više od 70.000. Ovoga puta, borba je bila drugačija. Za razliku od Rodrigezove. Lusianovi roditelji nisu pokušali da kazne kartel i samo mole da im se sin vrati.

“Svi mi želimo isto što i Mirijam”, rekao je Lusianov otac. “Ali pogledajte kako je ona završila: Mrtva”.

Majčina potraga za ćerkom

Voki-toki na boku otmičara stalno je zujao dok ga je Mirijam molila da joj vrati ćerku. U nedeljama posle otmice, Rodrigezovi su se vrteli u beskrajnom krugu poziva i zahteva za parama i lažnih nada i obećanja i pretnji. Čak su i uzeli kredit kako bi platili otkup.

Kada su ostavili torbu sa novcem u blizini jedne klinike i onda bezuspešno čekali satima na lokalnom groblju da im ćerka bude vraćena, Rodrigezova je izmolila Zeta kartel da se sretne sa njima. Sa mladim, mršavim momkom srela se u jednom restoranu. Bila je to 2014. i naročito sumorno vreme u San Fernandu. Većina restorana nije radila. Masovne grobnice su se otkrivale gotovo svakodnevno. Zete su svakodnevo otimale ljude za otkup a novac koristile kako bi finansirali svoj narko rat sa drugim kartelima. Ponekad su organizovali mečeve smrti među otetima, zabave radi.

Karenin stariji brat Luis uspeo je da se skloni ali je Karen ostala, završila školu i pomagala mami da vodi malu radnju kaubojske opreme Rodeo buts. Onda su je 23. januara naoružani muškarci oteli na ulici i ugurali u kombi.

Sada je Karenina majka sedela sa jednim od njih, moleći ga da joj pusti ćerku. Sve vreme voki-toki je krčao. Muškarac joj je rekao da oni ne drže njenu ćerku ali da će joj za 2000 dolara pomoći da je nađe. Rodrigezova je platila. Na voki-tokiju je uhvatila njegovo ime Sama.

Nedelju dana kasnije Sama je prestao da se javlja na telefon. S vremena na vreme javljali su se drugi koji su tvrdili da su oni otmičari i da im treba još malo para, 500 dolara da puste Karen. Rodrigezovi su sve plaćali, uzalud.

A onda je jednog jutra Mirijam Rodrigez, koja je tada živela sa starijom čerkom, sišla u kuhinju i rekla svojoj ćerki Azaeli da zna da je Karen mrtva. Rekla je ćerki da se neće smiriti dok ne pronađe ljude koji su oteli Karen. Loviću ih, jednog po jednog dok ne umrem, rekla je Mirijam, a Azaela kaže da je u tom trenutku videla kako se tuga njene majke pretvara u čeličnu odlučnost, a nada povlači pred željom za osvetom.

San Fernando je grad od 60.000 ljudi, na raskršću puteva ka SAD, okružen kartelima. Nasilje, ubistva, otmice, smrt, naterali su mnoge da odu. Neki su mešutim ostali odlučni da ne napuste dom zbog grehova drugih. Lusianova porodica je jedna od njih. njegov deda je pokrenuo posao sa kamionima i prosperitetnu fabriku šindre, Njegov otac, koji se takođe zove Lusiano, drži uspešnu prodavnicu građevinskog materijala u kojoj je radio i Lusiano posle škole.

Bogatstvo porodice nacrtalo im je metu na leđima. Više članova porodice je oteto. Zbog toga su pomno pazili decu, ali su otmičari to znali i Lusijana uhvatili preko lažnog Fejsbuk naloga mlade devojke. Otet je na isti način kao i Karen, na ulici, u po bela dana, uguran u kombi.

Porodica je dva puta platila otkup ali Lusijano nije vraćen.

“On je još dete a ja sam i dalje majka”

Svi kače fotografije po društvenim mrežama, čak i sitni gangsteri i Mirijam Rodrigez je samo morala da sačeka da Sani popusti pažnja. Do tada je ona već utvrdila da je on bio jedan od otmičara. Sa Karen je bio otet i automehaničar koji je kasnije pušten i Rodrigezova je iscedila sve što je mogla od njega. A onda je jednog jutra na Fejsbuku naišla na Saninu fotogrfiju pored mlade žene u uniformi sladoledžinice iz Siudad Viktorije.

Rodrigezova je danima posmatrala radnju, čekajući Sanu, a potom je pratila njega i devojku da bi otkrila njihovu adresu. Da bi policija nešto uradila, bilo joj je potrebno još informacija pa se predstavila kao anketar ministarstva zdravlja i po otmičarevom kvartu prikupila informacije o Sami. Onda se obratila vlastima ali je samo jedan policajac bio spreman da joj pomogne.

Međutim, dok su konačno dobili nalog za hapšenje, Sama je nestao. Frustrirana, Rodrigezova je nastavila da ga traži a onda ga je slučajno našla. Zapravo ne ona već njen sin Luis koji je zatvarajući svoju radnju primetio mršavog momka kako razgleda šešire. Pozvao je majku i pratio ga sve dok policija nije stigla i uhapsila ga.

Sama je odao imena drugih a jedan od njih je bio 18-godišnji Kristian Hoze Zapata Gonzales.

Rodrigezova je staja ispred sobe za ispitivanje kada je tinejdžer zatražio svoju majku i rekao da je gladan. Rodrigezova je ušla u sobu i dala mu svoj ručak. Kada ju je policajac koji je ispitivao momka pitao zašto je to uradila, odgovorila mu je: “On je još uvek dete, bez obzira na to šta je uradio, a ja sam i dalje majka”, rekla je ona.

Kritijan, možda dirnut njenim gestom, dao im je lokaciju ranča gde su zakopana tela otetih.

Policija je na napuštenom ranču našla osatke više osoba ali ne i Kareninih. Bar ne u početku. Rodrigezova je, međutim, znala da joj je ćerka mrtva. A kada su pronašli bedrenu kost, znali su i ostali.

Dok se vraćala sa ranča, Rodrigezova je prošla pored grila u kome su ona i Azaela jele svega nekoliko dana posle Karenine otmice. Tamo je videla komšinicu Elviu Julizu Betankur. Rodrigezova ju je pozdravila i pitala da li zna šta se dogodilo Karen – tada su već svi znali. Betankurova se pravila blesava što je upalilo lampice za uzbunu kod Rodrigezove koja je ubrzo potom otkrila da devojka koju su znali od kada je bila mala, koju je majka prostitutka napustila a Rodrigezovi hranili i oblačili u vezi sa jednim od otmičara koji je tada već bio u zatvoru. Kada ju je policija uhapsila, otkrili su da je nekoliko poziva za otkup Karen upućeno iz njene kuće.

Vreme je prolazilo a tragovi su bledeli sve dok nije pronašla Enrikea Joela Rubija Floresa, ponovo rođenog hrišćanina. Kada ga je policija uhapsila posle propovedi u crkvi, parohljani Aldame su Rodrigezovu molili da mu oprosti i pokaže milost. “Gde je bilo njegovo saosećanje kada su mi ubili ćerku”, odgovorila im je.

Otmica Lusiana uzdrmala je nešto u San Fernandu, zapravo je uništila tiho razumevanje kartela i stanovnika. Građani su se okupili, porodica se obratila policiji, dečakova majka je snimila potresnu molbu otmičarima a vozači su kružili gradom puštajući snimak iznova i iznova na zvučnicima.

Lusianova porodica je već znala da im je sin mrtav. Sada im je bio potreban neko poput Kristijana da im pokaže gde je telo, a oni nisu imali nikoga. A onda je usledio šok – u Lusianovoj otmici učestvovali su članovi njegove porodice, daleki rođaci povezani sa kartelima. A umesto pomoći, porodica je počeka da dobija pretnje.