Kako ukloniti 50 nuklearnih bombi u Indžirliku pre nego što Erdogan kaže da su njegove

Govorimo o Kubanskoj raketnoj krizi koja je možda bila i najopasniji trenutak celog Hladnog rata. Sovjeti su svoje nuklearno oružje potajno postavili nadomak SAD-a, na Kubu. Nakon što su Amerikanci saznali za to izbila je opasna kriza koja je potrajala desetak dana. Srećom, kriza se završila bez nuklearnog holokausta tako što su Sovjeti pristali povući svoje nuklearne rakete s Kube. No, iako je izgledalo da su Amerikanci "pobedili" u ovom ratu, tek dosta godina kasnije biće otkrivena cela priča, odnosno da su i Amerikanci povukli svoje nuklearne rakete koje su bile nadomak SSSR-u, iz Turske (ali su zbog vlastitog "PR-a" uslovili da oni to učine tajno).

Zapravo cela Kubanska raketna kriza je i izbila zbog činjenice da su Amerikanci prvi svoje nuklearno oružje postavili nadomak Sovjetskom Savezu.

Puno godina je prošlo od onda i puno toga se promenilo, no neke stvari ipak nisu. Da, SSSR-a više nema, ali ima Rusije, a rivalstvo i animoziteti između Moskve i Vašingtona danas su ponovno na razlici koja podseća na one iz vremena Hladnog rata. Na Kubi pak od onda nema niti je bilo nuklearnog oružja, ali zato ga ima u Turskoj...

Naime, kojih desetak godina nakon Kubanske krize taktičko nuklearno oružje počelo se pojavljivati širom Europe, a stiglo je ponovo i do Turske, u sklopu NATO-ovog programa deljenja nuklearnog arsenala sa svojim članicama. Turska je, dakako, uvek imala i uvek će imati izuzetan geostrateški položaj na razmeđi između Evrope i Azije. Njene zračne vojne baze za vreme Hladnog rata bile su vrlo bitne američkim zračnim snagama i tamo su počeli stizati i američki bombarderi, s njima i nuklearne bombe, a deo njih završio je u glavnoj bazi koja je od velike važnosti za američke snage i danas - zračna vojna baza Indžirlik na jugu Turske.

Nije li malo opasno držati tako moćno oružje nadomak turskoj vojsci? SAD je smatrao da nije jer svi su zajedno dio "NATO kluba". No, već 1974. su počeli malo drugačije razmišljati o celoj ovoj problematici. Naime, te godine Turska pokreće invaziju na Kipar što je zapravo de-facto udar na njihovu susednu NATO članicu, Grčku. Tada je tek Amerikancima došlo do svesti da možda i nije baš tako pametno imati nuklearne potencijale u zemljama kao što su Grčka i Turska koje bi, uprkos činjenici da su obe NATO članice, mogle otvoreno zaratiti zbog vlastitih napora.

SAD je tada reagovao na način da su brzo povukli nuklearne bombe iz Grčke dok su one u Turskoj stavili pod "čvršći ključ". Zašto ne obrnuto? Zar su mislili da postoji veća mogućnost da Grčka učini nešto "ludo" nego Turska? Možda. Valja se prisetiti kako je to bilo vreme velikog previranja u Grčkoj. Zloglasna pro-američka vojna hunta koja je vladala Grčkom od 1967. pala je nakon što je Turska pokrenula invaziju na Kipar. Očito je kako su Amerikanci bili zabrinuti da gube uticaj u Atini. 

Zašto ipak nisu povukli nuklearno oružje i iz Grčke i iz Turske? Radi sebe. To nuklearno oružje je ionako bilo tamo radi američke vojne sile koja je imala zadatak projektovati moć prema SSSR-u.

Još je godina prošlo, Hladni rat je prošao, SSSR je nestao, ali dan danas, na kraju 21. veka , nuklearno oružje i dalje je tamo, "pod ključem", u vazduhoplovnoj vojnoj bazi Indžirlik na jugu Turske. Zašto? Zbog istih razloga kao i ranije - da bi SAD projektovao i dalje svoju vojnu moć kao jedina preostala vojna super-sila sveta.

Je li danas pak pametnije nego onda držati takvo oružje na ovom prostoru? Ne, nije, rizik je popriličan i toga su sada ponovno svesni.

Dok je na vlasti u SAD-u bio Barak Obama zagovarao je uklanjanje nuklearnog oružja iz Turske smatrajući kako će to pridoneti de-nuklearizaciji i drugde u svetu. No, njegovi visoki savetnici zaustavili su tu ideju. Planu se protivila i Obamina tadašnja državna tajnica Hilari Klinton koja je tvrdila kako bi takav potez "uznemirio druge" NATO saveznike.

Sada, desetak godina kasnije, neki u SAD-u svakako žale zbog činjenice da Obami nije dozvoljeno da provede svoj plan.

Svakako, to konstatujemo zbog činjenice da su se u zadnje vreme, naročito u zadnjih nekoliko godina, odnosi između SAD-a i Turske srozali do te mere da je na pomolu potpuni raspad odnosa. Podsetimo, velike napetosti izbile su zbog turske namere da nabavi ruske protuv zračne sastave S-400. SAD, koji se oštro protivio tome, verovao je kako mogu Erdogana ili nagovoriti ili zastrašiti da odustane od te namere. Nisu uspeli, S-400 je u Turskoj, već se aktivno testira i Turska upravo pregovara s Rusima o nabavi još komada. Takvo što se SAD-u inače ne događa, nakon takve doze "neposlušnosti" akteri istog bivaju srušeni s vlasti na ovaj ili onaj način. Ali priča s Erdoganom je drugačija, on je specifičan po tome što je već "preživeo" takav pokušaj rušenja s vlasti - pokušaj državnog udara u leto 2016. Od onda Tursku pretvara u tvrđavu gde će to biti nemoguće ponoviti (masovni progon neistomišljenika i potencijalnih neistomišljenika, naročito u redovima vojske), a u isto vreme se sve više povezuje s američkim rivalima, pre svega Rusijom, ali i Kinom.

Ove jeseni su pak stvari eskalirale na prostoru severoistočne Sirije. Tamo se dugo vremena uz granicu, zajedno s kurdskim YPG snagama (koje Turska smatra teroristima), vozila američka vojska, de-facto kontrolirajući taj deo Sirije. Erdogan je rekao da moraju ili otići ili učiniti da njihovi saveznici Kurdi odu. SAD, koji ne može procesuirati informaciju da netko njima naređuje, odugovlačio je s tim procesom dok Turska nije odlučila uzeti stvari u svoje ruke i vojskom preći granicu. Naravno, stvar nije javno prikazana na taj način, no ovo je bila jedna od retkih situacija u novijoj istoriji da američka vojska mora bežati pred nekim, a pred turskom ofanzivom ovog novembra su morali da pobegnu. Iz Ankare su pak poručili da im je najbolje da to učine jer će se u protivnom naći, zajedno s kurdskim YPG-om, na udaru turskih snaga.

 

Američka vojska se povukla dalje prema istoku, prema granici s Irakom, i tamo mnogi od njih još ni ne shvataju što se tačno dogodilo. Je li skoro izbio rat između dve najveće vojske NATO pakta? Je li direktan sukob i dalje moguć?

Nakon par nedelja nedoumica krenulo je daljnje zaoštravanje odnosa. Amerikanci nikako ne mogu da pređu preko stvari koje su se dogodile te upravo pripremaju paket sankcija svom "NATO savezniku" zbog nabave ruskog protiv vazduhoplovnog naoružanja. U isto vreme "podbadaju" Tursku i na druge načine pa je tako američki Senat prošlog nedelja usvojio rezoluciju kojom se priznaje turski genocid nad jermenskim narodom koji se dogodio pre stotinak godina (vreme usvajanje ove rezolucije je sve samo ne slučajno).

I dok se gleda do koje mere se još tursko-američki odnosi mogu srozati, Amerikanci su se "setili" da im je nešto jako važno ostalo na turskoj teritoriji - nuklearne bombe u zračnoj vojnoj bazi Indžirlik koju i dalje koriste. Dobro, "pod ključem" su, zar ne? Jesu, ali nema te brave koja ne bi mogla biti provaljena (ova se svodi, između ostalog na šifru od 12 znakova).

Pre nekoliko godina američki sigurnosni tim je stigao u Incirlik upravo s tim zadatkom - da testiraju koliko su bombe zapravo dobro zaključane. Nakon obavljenog testiranja zaključili su da su ključevi "zadovoljavajući". No, nije to baš tako jednostavno. Turci su vlasnici baze Incirlik, a ako recimo dođu na ideju da izbace američku vojsku od tamo, mogli bi se "pozabaviti" obijanjem brava na nuklearnim bombama i jednostavno proglasiti da su iste od sad "njihove".

Možda to još uvek zvuči kao poprilično radikalan scenario, ali treba imati ovo na umu - danas svakako zvuči manje radikalan nego pre šest meseci!

Nadalje, najnovija događanja direktno su vezana uz ovu temu - Erdogan je juče poručio kako će Turska, ako bude potrebe, uskratiti Amerikancima korištenje vazduhoplovne vojne baze Indžirlik (ukoliko SAD Turskoj uvede sankcije zbog nabave ruskog S-400).