Danas čak i Iran i Slovenija žele tamo. Ko upravlja najvećim ledenim prostranstvom na svetu? (VIDEO)

Zašto svetske nacije žele da budu odgovorne za Antarktik? Koje interese imaju i kako su dogovorili svoj nastup na najjužnijem i najhladnijem kontinentu? Do 1959. godine Hladni rat i svemirska trka bili su već u velikoj meri u toku. U septembru iste godine Sovjetski Savez poslao je prvu svemirsku letelicu na Mesečevu površinu.

U oktobru je Vašington ponovo uzburkan kad je sovjetski svemirski brod napravio prve fotografije Mesečeve tamne strane. Supersile su se borile za nadmoć u dalekim i bližim mestima. Čak je i Antarktik postao potencijalno žarište.

I Sjedinjene Države i Rusija tvrdile su da su njihovi istraživači prvi put videli Antarktik izbliza, za vreme ekspedicija 1820. godine. Obe su bile među nekolicinom zemalja koje su postavile početne zahteve za delove ledenog kontinenta. S tim se ne bi složili Francuzi, koji od 1840. godine zahtevaju vlasništvo nad zemljom Adelie. Velika Britanija od 1908. godine takođe ima svoje interese, nakon što je ekspedicija Nimrod dovela Ernesta Shackletona i njegove drugove na kontinent, a ujedno su prvi osvojili najviši vrh Antarktika, Mt. Erebus.

 

Britansko ustavno određenje od 1908. stavlja antarktička područja pod upravu Folklandskih ostrva, a od 1962. postoji Britanska antarktička teritorija, kao jedan od 14 prekookeanskih britanskih teritorija. Čak su i nacisti 1939. pokušali da osvoje neka područja, a do danas vladaju teorije zavere o bazama na kontinentu. Novi Zeland od 1923. godine suvereno upravlja područjem Ros, a Australija ima svoje područje od 1933. godine.

Norveška upravlja od 1931. ostvom Petra I., a od 1939. Zemljom kraljice Maud. Od 1940. godine Čile ima svoju antarktičku teritoriju, a Argentinski Antarktik postoji od 1943. godine.

 

Ali do kasnih pedesetih godina postojala je još jedna snaga: nauka. Vlade 67 zemalja omogućile su svojim naučnicima saradnju na masovnom proučavanju Zemlje i okoline za Međunarodnu geofizičku godinu (IGY) 1957-58. Glavni prioriteti bili su svemir i Antarktik. U polarnoj regiji 12 zemalja, međunarodna zajednica je preuzela vodeću ulogu u naučnim istraživanjima, od kosmičkih sfera do glaciologije.

Kako su usledila revolucionarna otkrića, američki predsednik Dvajt Ajzenhauer predložio je u ime 12 zemalja IGY 1. decembra 1959. Sporazum o Antarktiku. Nakon šezdeset godina sporazuma postoji 54 potpisnika, a Slovenija je najnovija potpisnica postala u aprilu.

Peti najveći kontinent na svetu jedno je od takvih područja, poput svemira i dubokog mora, koji je postao dvosmislen u pogledu uprave. Izrezane poput ledene pite, kriške kontinenta u različitim je prilikama zatražilo sedam zemalja. Neke se tvrdnje, poput onih u Argentini, Čileu i Britaniji, preklapaju. Svi su zahtevi zamrznuti u vremenu (a može se reći i u prostoru koji se nikad ne otapa) kad je na snagu stupio Ugovor o Antarktiku, iako ga ne priznaju sve zemlje.

Rusija i Sjedinjene Države, iako službeno zadržavaju pravo na svoja potraživanja, ipak su krenule da daju odobrenja naučnim ekspedicijama na svojim teritorijama. Sada se preko 29 tvrdnji umrežuje u potencijalni sukob 29 država. Najveća teritorija, koju drži Australija, mesto je tri glavne stalne australijske stanice - Mejson, Kesi i Dejvis – ali tu se nalaze i ruske, indijske, francusko-italijanske i kineske stanice. Australijski zakoni vrede tamo - ali samo za australijske državljane.

Nacije deluju prema principima Ugovora o Antarktiku, čime su zaustavljene teritorijalne tvrdnje i umirene su pojedine nacije koje su shvatile da nemaju preteranog značaja od upravljanja ledenom pločom. Iznenađujuće kratak i izvanredno značajan, jednostavnost Ugovora je jedna od njegovih prednosti. U ugovoru se kaže da je ceo prostor južno od 60. paralele prostor mira i saradnje.

 

Taj duh saradnje uglavnom je izdržao i atmosfera je na Antarktiku vrlo međunarodna, vrlo otvorena i vrlo topla. Kao i naučnici, postoje inženjeri, mehaničari, upravitelji, lekari i tako dalje; ukupni broj ljudi na Antarktiku kreće se od oko 4.400 tokom leta do 1.100 tokom zime, prema CIA World Factbook-u.

To je demilitarizovano područje; vojni manevri su zabranjeni, vojni sukobi su zabranjeni, testiranje oružja (uključujući i nuklearno) zabranjeno je. Tako su i vojne baze i utvrđenja i sve "mere vojne prirode" zabranjene Ugovorom. Ono što nije zabranjeno je upotreba vojnog osoblja ili opreme "u naučna istraživanja ili u bilo koje druge mirne svrhe". Satelitska tehnologija sada je središnja za antarktičke operacije i istraživanja, što uključuje i potencijalne obaveštajne podatke.

No, antarktički prostor je idealan za astronomska i svemirska istraživanja. Izvanredno je tiho, s malo ljudskih radio smetnji. Sa tehnološkim dostignućima u obradi informacija, nanotehnologijama i astrofizici, na Antarktiku su sada moguća istraživanja koja su bila nezamisliva poslednjih godina.

Prema ugovoru, svaka zemlja ima neograničeno pravo da pregleda aktivnosti i objekte druge zemlje. Ceo kontinent se pregleda svake dve godine. Za 2018-19. godinu, jedina inspekcija registrovana prema Ugovoru o Antarktiku je pregledala američke, bugarske i ukrajinske stanice i luku kojom upravlja Velika Britanija. Predlažu se i češće inspekcije. Države stoga moraju izvestiti koju opremu koriste na Antarktiku.

Uz sve to, valja napomenuti da je na Antarktiku zabranjeno rudarstvo - "osim naučnih istraživanja" - Madridskim protokolom, koji je na snazi od 1998. godine, a koji Antarktik označava kao "prirodni rezervat, posvećen miru i nauci". Protokol takođe uključuje upravljanje otpadom, čišćenjem mora, procenu uticaja na prirodnu sredinu, očuvanje flore i faune, zaštićena područja i odgovornost.

Morski život zaštićen je Konvencijom o očuvanju živih morskih resursa Antarktika (CCAMLR), koja je na snazi od 1982. To ne isključuje ribolov, ali zahteva oprez. Kina i Rusija blokirale su poteze članova radi stvaranja morskih zaštitnih zona na Antarktiku. Kitovi su zaštićeni globalnom konvencijom od 1948. koja nije sastavni deo Ugovora o Antarktiku. Međunarodna komisija za kitolov stvorila je utočište kitova Južnog okeana 1994. Japan, koji se povukao iz ove Konvencije 2019., više ne lovi na Antarktiku, već je nastavio komercijalni kitolov u svojim vodama. Turizam je u porastu, a predviđeno je da kontinent poseti oko 55.000 ljudi godišnje.

U prethodnoj sezoni, posetilo ga je 51.000 ljudi, a jedna trećina je stigla iz Sjedinjenih Država. U jednoj od retkih kritika ugovora iz 1980. godine, kada je mogućnost rudarstva na Antarktiku uklonjena, malezijski lider Mahatir Mohamad tvrdio je u ime G77 koalicije zemalja u razvoju kako bi se, umesto upravljanja nekolicine država, svi teritorijalni zahtevi trebalo napustiti i Ujedinjenim nacijama dati kontrolu pod novim ugovorom.

 

Mahatir je osudio ugovor kao "dogovor starih momaka" koji drmaju svetom, a njihovi dogovori bi mogli da budu obavijeni i velom tajne. I bio je apsolutno u pravu. Malezija je potom naknadno pozvana na sastanke zemalja potpisnica ugovora i njihovih naučnika. Malezija se pridružila ugovoru 2011. godine.

2019. godine ukupno je 54 država potpisnica ugovora, od kojih 29 ima savetodavni status. Članstvo u polarnom klubu tako postaje prestižna stvar. Među savetodavnim članovima - onih čija prisutnost na Antarktiku im omogućava da se uključe u donošenje odluka – sve je više ideja o izgradnji novih stanica. Kina, na primer, trenutno gradi svoju petu stanicu, na neimenovanom ostrvu u Rosovom moru. To bi moglo da bude jačanje njihove pozicije u budućnosti. I Iran želi da pristupi tom sporazumu, iako bi američke sankcije mogle dovesti do toga da obustavi svoje planove.

Sa svetom u ogromnim promenama, jedan od strahova je da se stvore uslovi s potpuno drugačijim normama, potpuno drugačijim idejama o nameri i vrednosti ugovora.