U Belorusiji nećete biti milijarder, nikad nećete biti siromašni, a imaćete sve! (FOTO)

Do raspada bivšeg Sovjetskog Saveza 1991. godine Belorusija je bila jedna od industrijski najrazvijenijih članica, a sa svojim razvićem je nastavila i u novom milenijumu.

Svako ko je ikada krenuo put Belorusije čuo je gomilu predsrasuda i “lažnih činjenica” o tome kako se zaputio u zemlju diktatora i nedemokrata. Svako je barem jednom čuo za Aleksandra Lukašenka koji prema tim pričama “krši ljudska prava, hapsi opoziciju, a demokratiju ne pušta ni da priviri u Belorusiju”. Ipak, koliko su sve te čaršijske priče tačne? Kakav je zapravo život u Belorusiji? Zašto je Amerika “obećana zemlja”, a ne na primer Belorusija?

AP/Tanjug

Pogledaj galeriju

AP/Tanjug

Pogledaj galeriju

AP/Tanjug

Pogledaj galeriju

AP/Tanjug

Pogledaj galeriju

AP/Tanjug

Pogledaj galeriju

AP/Tanjug

Pogledaj galeriju

AP/Tanjug

Pogledaj galeriju

Belorusija je svoj suverenitet proglasila još davne 1990. godine, a nezavisnost već naredne godine. Aleksandar Lukašenko na svoju državničku funkciju stupa 1994. godine i na njoj je do dan danas, a zašto ako je diktator? Zbog čega narod nije sa vlasti “skinuo” beloruskog diktatora kako ga mnogi nazivaju, nego ga već 26 godina pušta da Belorusiju vodi u budućnost?

Zato što stvari nisu uvek takve kakvim ih mnogi prozapadno orjentisani analitičari i političari predstavljaju, već je istina upravo u izbornoj volji i odabiru naroda da Lukašenko i dalje gradi bolje sutra Belorusije. Naime, svako ko se uputi u Belorusiju treba da bude spreman da sve predsrasude odbaci i uvidi da je to zemlja koja je jedna od retkih u kojoj je školovanje besplatno, u kojoj polovina radno sposobnog stanovništva radi u industrijskoj grani, koja ima razvijenu mašinsku industriju i izvozi koji premašuje nekoliko desetina milijardi dolara.

Belorusija je jedna od retkih zemalja koja je istovremeno članica nekoliko potpuno različitih međunarodnih organizacija. Od Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), ili ruskog vojnog saveza, potom Evroazijskog ekonomskog saveza ili ruske EU, do Partnerstva za mir pod okriljem NATO-a i Istočnog partnerstva pod okriljem EU. Belorusija je i član Pokreta nesvrstani, a Aleksandar Lukašenko je posmatrač Šangajske organizacije za saradnju, u Saveznoj je državi Rusije i Belorusije, a ne treba izostaviti da je država koju vodi i članica MMF-a i Svetske banke.

Podatak koji govori u prilog koliki je ustvari standard života u Belorusiji jeste i to što je gotovo polovina radnog stanovništva zaposlena je u krupnim industrijskim gigantima, od proizvodnje traktora, velikih teretnih vozila, do rada u hemijskim fabrikama i mlečnoj industriji. Belorusija ima ogromno izvozno tržište za svoje proizvode, a glavni energenti (nafta i gas) dostupni su po nižim cenama u odnosu na cenu koju plaćaju članice EU. Razvijena je industrija traktora i drugih poljoprivrednih i građevinskih mašina, zatim hemijska, tekstilna i drvoprerađivačka industrija. Ekonomski bilans Belorusije u 2018. iznosio je 60 milijardi dolara, a samo šest odsto građana u Belorusiji ima primanja niža od granice siromaštva.

Za 2020. godinu Svetska banka prognozira pad beloruske privrede za najmanje dva odsto, što je neuporedivo manje od većine evropskih zemalja koje se nalaze u korona krizi. Prema prvim procenama za prvi kvartal ove godine, SAD će biti na oko minus 4,8 odsto rasta, a EU na minus 3,5 odsto.

Ono što je veoma važno za sliku o Belorusiji, jeste odluka predsednika da uvede državne mere za povećanje nataliteta, te je tako odobren program za podsticanje nataliteta u zemlji prema kom za prvo dete porodice dobijaju 10 hiljada dolara, a porodicama sa više dece biće pokriveni svi životni troškovi i dodeljeni stanovi. Takođe, škola je besplatna, a nezaposlenosti gotovo da nema, a tome svedoči i podatak i da već godinama unazad stopa nezaposlenosti ne prelazi 1 odsto.

Poređenja radi, u Americi je nezaposlenost između 15 i 20 odsto, što je znatno više nego što je bilo u vreme velike recesije 2008. i 2009. godine, a nezaposlenih u brojkama je skoro 30 miliona. Više od 22 miliona Amerikanaca je zatražilo beneficije od države usled siromaštva, a nedavno je objavljeno da se mnogi iz prestonice Amerike i Njujorka sele u “jeftinije gradove” jer je kriza neizdrživa. Liči li sad Belorusija na diktaturu ili “obećanu zemlju”?

Građanima Belorusije je na raspolaganju kupovina svih svetski poznatih brendova, gorivo je jeftinije nego u mnogim evropskim zemljama, a izdavanja za komunalije su duplo manja nego u mnogim balkanskim zemljama. Gvozdena disciplina vlada, ali na dobrobit građana, a ne kao oličenje diktature. Naime, građani su veoma disciplinovani, nema smeća po ulicama, a od pre pet godina niko ne sme da pije alkohol van ugostiteljskih objekata. Ovakva slika ne može se videti na krajnjem zapadu, a prema dostupnim podacima policija SAD je samo 2015. godine ubila 102 nenaoružana Afroamerikanca, a u 97 odsto slučajeva policajci koji su učestvovali u pucnjavi nisu optuženi za bilo kakav zločin, a 2019. godine zabeležen je najveći broj masovnih ubistava i to čak 211 slučajeva.

Prema dostupnim podacima, broj ubijenih ljudi u SAD-u na 100.000 stanovnika je 5,35, dok je u Belorusiji taj broj 3.58. Već pet godina unazad na ulicama Amerike stalno su aktivni protesti protiv vlasti i represivnog režima koji krši ljudska prava i ne mari za ljudske živote. Gde je tu demokratija i vladavina prava? Kako više “američki san” nije toliko lep za sanjanje?

U Belorusiji svaki kvart ima crkvu novijeg datuma, poštuju se verske slobode, sve nacije su podjednako zastupljene, građanima su na raspolaganju autobusi, trolejbusi i metro po niskim cenama karte, zdravstveni sistem je dostupan svim građanima, a u Americi od siromaštva i paprenih cena zdravstvenih usluga, građani ni ne pomišljaju da bilo gde krenu, a kamoli da se leče. Prema podacima iz januara preko 30 miliona Amerikanaca nema zdravstveno osiguranje, dok je u Belorusiji besplatno za sve građane.

Još jedan dodatni pokazatelj koliko je velika razlika između Belorusije i Sjedinjenih Američkih Država jeste raspodela bogatstva, takozvani džini (GINI) koeficijent, koji predstavlja odnos raspodele bogatstva među stanovništvom. Prema poslednje objavljenim podacima Svetske banke, Belorusija je u 2018. godini imala džini keoficijent od 25,2 odsto što je svrstava među zemlje u kojima vlada velika jednakost među stanovništvom i u kojima postoji jaka srednja klasa i mali broj ekstremno bogatih ljudi.

Takva situacija nije u Americi, te tamo prema podacima iz 2016. godine džini koeficijent iznosi čak 41,4 odsto. Pa šta je to onda što Belorusiju svrstava među diktatorske zemlje, a ne u one prozapadne sa demokratskim vrednostima? Ništa, osim laži o režimu u ovoj zemlji.

Da li će Aleksandar Lukašenko ostati na vlasti u Belorusiji?

.