Asad je izbegao Gadafijevu sudbinu, a sada mu se, kao i celoj Siriji, sprema još i brutalnija - Sadamova sudbina!

Bio je to nametnuti rat od samog početka, a plan je bio krajnje jednostavan - ukloniti s vlasti predsednika Bašara al-Asada prema "libijskom scenariju". Određeno je da mora završiti kao te godine ubijeni Muamer al Gadafi ili eventualno kao Ben Ali, ako bude imao sreće i volje da na vreme napusti zemlju. Asad nije napustio zemlju, čak ni kada su se borbe vodile po ulicama Damaska. Odbijajući da napusti zemlju u neku ruku se pomirio da bi mogao da završi kao Gadafi, ali ipak se nadao da bi njegovi saveznici mogli to da spreče.

Da, Asad je imao nekoliko važnih saveznika od samog početka. Gadafi nije. Gadafi je u presudnom trenutku, kada se njegova zemlja već nalazila na meti intenzivnog bombardovanja od strane Zapadnih sila (SAD, Francuska, Britanija), zavapio "gde je arapski svet?". Ali znao je gde je - arapske sile mirno su gledale kako mu se sprema linč i na kraju se i dogodio, pred očima celog sveta. Gadafi je znao, jer je nekoliko godina ranije i rekao da zna.

- Kako možemo prihvatiti da strana sila dođe i sruši jednog arapskog lidera dok mi samo stojimo i gledamo? - upitao je Gadafi, referirajući se na smaknutog iračkog predsednika Sadama Huseina.

- Sadam je jednom bio saveznik SAD, ali su ga izdali. Vi, vi ste sledeći! - poručio je Muamer Gadafi 29. marta 2008. godine - za vreme samita Arapske lige u Damasku.

Gadafi je razvoj situacije dobro predvideo, jedino možda nije znao da će on biti taj "idući na redu" (ali je mogao to pretpostaviti).

Mnogo toga rekao je tog dana Gadafi, mnogo toga što će se tada pokazati kao priča iz bliske budućnosti koju smo sada već doživeli.

- Gde je arapski ponos, budućnost, gde je sama arapska egzistencija? Sve nestaje. Naša krv i naš jezik možda jesu isti, ali nema ničeg među nama što nas ujedinjuje. Zajednički projekti? Kako ćemo ih ostvariti? Pa mi se mrzimo, želimo jedni drugima loše, a naše obaveštajne službe kuju zavere jedne protiv drugih. Mi smo sami sebi najveći neprijatelj - poručio je Muamer Gadafi.

Tri godine kasnije biće mrtav, ubijen na brutalan način, a snimak njegovog smaknuća obići će svet. Kako je i pretpostavio, niko iz arapskog sveta nije mu priskočio u pomoć, nije se čak ni naročito bunio kada je ubijen. Nije im padalo ni na pamet, jer "Gadafijevu kletvu" svi su dobro čuli i shvatili te 2008. Ko je sledeći?

Rat u Libiji nije se još ni završio, a vrlo sličan scenario izbio je u Siriji. Fascinantno je da ni dan danas, deceniju kasnije, niko nije u stanju "da objasni" kako je moguće da su se anti-vladini protesti u Libiji, i u Siriji, u roku od svega nekoliko dana pretvorili u oružane okršaje na ulicama dok su primera radi na ulicama Egipta milioni protestovali protiv Mubaraka. Bilo je sukoba sa snagama bezbednosti u Kairu, na trgu Tahrir i okolini, naravno, ali nikada nisu prerasli u oružanu pobunu.

SAD su nevoljno pristale da Mubarak u Egiptu ode, ali zato su, zajedno sa saveznicima, napravili sve da do smene režima dođe i u Libiji i Siriji. Danas je svima jasno zašto se libijski scenario nije ponovio u Siriji - zato što je Rusija odlučila da vojno interveniše. Čak i pre početka intervencije, iz Moskve su dali do znanja da će Sirija za njih biti crvena linija. To je pomoglo. Libiju niko nije bio voljan da brani.

Rat u Siriji bio je (tehnički još i traje) krvav i iscrpljujući. Gadafijeva sudbina njihala se nad Asadovom glavom godinama, ali uspeo je da je izbegne. Situacija je počela prošle godine čak i naglo da se okreće u njegovu korist - sirijska vojska uz pomoć tri ključna saveznika (Rusija, Iran i libanski Hezbolah) uspela je da povrati kontrolu nad gotovo celom zemljom.

U potpunoj pobedi Asada je zaustavila Turska koja je tokom rata postala čak i najveći sponzor anti-vladinih militanata u Siriji. Situacija je danas takva da Turska de-facto kontroliše znatan prostor na severu (Idlib) i severoistoku Sirije (linija uz granicu). Američka vojska je takođe i dalje tu, utaborena na krajnjem istoku i severoistoku držeći strateške tačke (kao što je baza Al Tanf na tromeđi Sirije, Iraka i Jordana). Uprkos tome što je Asad sprečen u nameri da postigne totalnu vojnu pobedu, postalo je jasno da ipak neće završiti kao Gadafi.

Znači li to da se sada može opustiti?

Ne, nimalo, jer sprema mu se podjednako gadna sudbina, možda još i gora - sudbina Sadama Huseina.

Podsetimo, ukratko, kako je skončao Sadam. Tačno je, što je Gadafi napomenuo u Damasku 2008., da je Sadam jednom bio američki saveznik - trebao im je 80-ih godina kako bi zaustavio Iran u kojem je pobedila Islamska revolucija. Nakon deceniju strašnog Iransko-iračkog rata (Iran se odbranio) SAD su odlučile da puste svog prijatelja "niz vodu" (da, Sadam je donekle i sam kriv jer je izveo invaziju na Kuvajt, ali on je sam verovao da ima "zeleno svetlo" od Vašingtona i da će tako namiriti gubitke koje je Irak pretrpeo nakon deceniju rata s Iranom).

Prijateljstvo između Sadama i SAD nije samo puklo, ono se transformisalo u potpuno neprijateljstvo. Sada već možemo kreirati sličnosti između Iraka i Sirije - uz razliku da Sirija nikada nije, kao Sadam, ratovala za posredne američke interese, ali odnosi između Zapada i Asada bili su u relativnom usponu, čak 2010. razgovaralo se o popravljanju bilateralnih odnosa, a te iste godine SAD su ukinule upozorenja za svoje državljane koji su nameravali da putuju u Siriju.

Vratimo se na Sadama - u avgustu 1990. SAD zajedno sa saveznicima (Britanija, Francuska, Saudijska Arabija, Egipat...) pokreću napad na Irak: kreće Rat u Zalivu. Irak je intenzivno bombardovan, a pred kraja rata (koji se završava u februaru 1991.) u Irak ulaze i kopnene snage oslobađajući pritom Kuvajt. Sukob je prekinut mirovnim sporazumom, Sadam je ostao na vlasti, ali potpunu kontrolu nad Irakom više nikada neće imati. Naime, na prostoru Iraka savezničke snage predvođene SAD formirale su dve zone zabrane leta, jedna se prostirala južnim Irakom (gde većinom žive Šiiti), a druga na severu (gde žive Kurdi, što će kasnije postati autonomna regija Irački Kurdistan).

Zar rezime Rata u Zalivu ne podseća donekle na današnju Siriju?

Da, Sadam je završio u lošijoj poziciji nego Asad danas (Asad i dalje ima svoje jake saveznike), ali ni Asad ne kontroliše veće delove Sirije (okupirani sever od strane Turske i istok gde se američka vojska nalazi).

Kako se dalje razvijala "Sadamova sudbina"?

SAD je uveo sankcije Iraku, brutalne sankcije koje su imale za cilj da slome Irak kao zemlju. Prema nekim istraživanjima, uključujući izveštaj UNICEF-a iz 1999., od posledica sankcija u Iraku je preminulo oko 500,000 dece. Kasnijih godina, naročito nakon američke invazije, ove brojke će se revidirati i znatno umanjivati, tako da je danas broj žrtava američkih i savezničkih sankcija predmet debate, ali kakve god da bile stvarne brojke, svi će se složiti da su sankcije prema Iraku bile nehumane.

Na taj način Irak se iscrpljivao 12 godina, a onda je 2003. usledila velika američka vojna invazija (očekivano, Britanija se takođe priključila). Irak je napadnut pod lažnim povodom, tvrdnjom da posjeduje "oružje za masovno uništenje". Kasnije je dokazano da je to bila laž. Koliko je ljudi ubijeno u američkoj invaziji i okupaciji Iraka je, očekivano, još jedan "predmet debate", ali verovatno se radi o stotinama hiljada ljudi. Tu se "Sadamova sudbina" završava - on je srušen s vlasti, zarobljen i predat novim iračkim vlastima koje su SAD postavile. Suđeno mu je i pogubljen je vešanjem 30. decembra 2006. godine.

Prateći tu hronologiju Asad se sad nalazi tamo gde je Sadam bio početkom 90-ih, nakon završetka Rata u Zalivu. Specijalni američki predstavnik za Siriju, Džoel Rejbrn, opisao je u današnjoj izjavi šta se sprema Siriji:

- Ovog leta uvešćemo politički i ekonomski pritisak bez presedana kako bismo naterali Asadov režim da se vrati političkom procesu. 

Takođe je istakao kako sankcije "nisu jedino američko oruđe" - naravno, to je pretnja vojnom silom. Drugi američki predstavnik, Džejms Džefri, juče je poručio kako Asad "ne mora nužno da ode s vlasti ako promeni ponašanje".

Da, tako ni Sadam nije "morao da ode s vlasti" 90-ih, dok se američki vojno-industrijski kompleks nije zaželeo rata (a nakon 11. septembra 2001. bio je "na steroidima").

Za Asada neće biti ni dana mira, dan popuštanja. Ono što su SAD učinile Iraku sada će pokušati i Siriji pokrećući "sankcije bez presedana". Istim se nastoji pod svaku cenu sprečiti sirijski ekonomski oporavak, a već je bilo i naznaka da bi mogao (primera radi, UAE zvaničnici već su posetili Damask razmatrajući investicijske prilike). To iscrpljivanje moglo bi potrajati godinama, kao i u slučaju "Sadamove sudbine", a onda je na redu invazija kao i ona 2003. na Irak.

To je plan, dugoročni plan za Siriju. Ipak, budućnost se može planirati, ali nije unapred ispisana. Za Siriju je već bio "isplaniran" libijski scenario, izbegla ga je. Može izbeći i ovaj. Neće biti lako, iziskuje se dugoročna izdržljivost, ali moguće je.

Sudbina Sirije sada je direktno vezana za razvoj situacije na globalnom planu. Oči će biti uprte u Kinu. Kada Kina skupi dovoljno snage (ali i petlje) da operiše bez straha od američkih sankcija, doći će do velikih promena i onda će pritisci prema Siriji popustiti. Kada će to biti i hoće li se to dogoditi? To je na budućnosti pred nama.