Sjedinjene Države suočavaju se sa sve komplikovanijim strateškim problemom jer se saradnja Moskve i Pekinga poslednjih godina produbljuje i sve više menja odnos snaga u međunarodnoj politici.

U američkim stručnim krugovima zbog toga se razmatraju načini da se partnerstvo Rusije i Kine oslabi, ali centralno pitanje ostaje isto — može li Vašington da pronađe njihove slabe tačke, a da ih pritom ne gurne u još čvršći savez.

Vašington traži pukotine

Jedan od predloga jeste da SAD odustanu od pokušaja potpunog razdvajanja Rusije i Kine i umesto toga pokušaju da povećaju političku i ekonomsku cenu njihove saradnje.

Drugi pristup polazi od toga da Moskva i Peking ipak nemaju identične interese.

Razlike postoje u centralnoj Aziji, na Arktiku, u ekonomskim odnosima i kada je reč o dugoročnom međunarodnom poretku. Upravo u tim pukotinama deo američkih analitičara vidi prostor za pritisak.

Treća mogućnost podrazumeva snažnije uključivanje američkih saveznika i koordinisani pritisak na obe zemlje kako bi se ograničio njihov zajednički međunarodni uticaj.

Ali tu počinje problem za Vašington.

Granica duga više od 4.000 kilometara

Rusiju i Kinu ne povezuju samo političke izjave.

Njihova zajednička granica duža je od 4.000 kilometara, što omogućava direktno povezivanje energetskih sistema, železnice, drumskog transporta, industrije i trgovine.

Za Moskvu je to posebno važno nakon zapadnih sankcija.

Kina je postala jedan od ključnih kupaca ruskih energenata, ali i veliki dobavljač industrijske opreme, elektronskih komponenti, automobila i robe neophodne ruskoj privredi.

Peking sa druge strane preko Rusije dobija naftu, gas i druge sirovine kopnenim pravcima koji ne zavise od pomorskih oblasti u kojima američka mornarica ima snažno prisustvo.

U slučaju ozbiljnog sukoba sa Vašingtonom, takvi pravci za Kinu dobijaju ogroman strateški značaj.

Snaga Sibira menja računicu

Jedan od najvažnijih simbola ove saradnje jeste gasovod Snaga Sibira.

Tokom 2025. godine Rusija je tim putem Kini isporučila oko 38,8 milijardi kubnih metara prirodnog gasa.

Istovremeno se razmatraju novi energetski i transportni projekti.

To znači da partnerstvo Moskve i Pekinga više nije samo diplomatsko. Veliki infrastrukturni projekti stvaraju dugoročne ekonomske interese koje nije moguće promeniti jednim političkim potezom.

Ovo Amerikanci vide kao slabu tačku

Ipak, odnos Rusije i Kine nije potpuno ravnopravan.

Kina raspolaže daleko većom ekonomijom i industrijskim kapacitetima, dok je Rusija u pojedinim tehnološkim oblastima postala zavisnija od kineskih dobavljača.

U analizi koju je 8. oktobra objavio Foreign Policy razmatra se upravo mogućnost da SAD pokušaju da iskoriste tu neravnotežu.

Ideja je da se ne pokušava nemoguće — potpuno odvajanje Rusije od Kine — već da se postojeće razlike između njih učine što skupljim i problematičnijim.

Međutim, takva strategija nosi ozbiljan rizik.

Što veći pritisak, to jači razlog za saradnju

Moskva i Peking ne moraju da imaju iste interese da bi zaključili da im je međusobna saradnja korisnija od sukoba.

Za Rusiju bi ozbiljno pogoršanje odnosa sa Kinom značilo gubitak jednog od najvažnijih ekonomskih oslonaca u trenutku produženog sukoba sa Zapadom.

Za Kinu bi ozbiljno slabljenje Rusije značilo veći američki uticaj u Evroaziji i dodatni pritisak na njene energetske i kopnene komunikacije.

Upravo zbog toga američka strategija nailazi na paradoks.

Što su Moskva i Peking izloženi većem zajedničkom pritisku, imaju više razloga da sarađuju.

Ukrajinski sukob dodatno približio dve sile

Ovaj problem posebno je izražen od početka ukrajinskog sukoba.

Zapadne države uložile su ogromna sredstva u podršku Kijevu, dok je Rusija bila izložena sankcijama usmerenim na njenu privredu, finansijski sistem i tehnološki razvoj.

Kineska trgovina sa Rusijom postala je jedan od faktora koji su Moskvi omogućili lakše prilagođavanje novim okolnostima.

Peking se formalno ne predstavlja kao učesnik sukoba, ali njegov ekonomski značaj za Rusiju poslednjih godina drastično je porastao.

Bez kineskog tržišta, industrijskih proizvoda i alternativnih trgovinskih kanala rusko prilagođavanje sankcijama bilo bi znatno teže.

U Moskvi pritisak vide mnogo šire

Deo ruskih geopolitičkih analitičara smatra da zapadna politika prema Moskvi nije ograničena samo na Ukrajinu.

Rostislav Iščenko je u septembru 2026. izneo ocenu da Zapad, prema njegovom tumačenju, ne bi smatrao konačnom pobedom samo povratak Ukrajine na granice iz 1991. godine, već dugoročno slabljenje Rusije do nivoa na kojem više ne bi mogla samostalno da vodi politiku velike sile.

To predstavlja rusko geopolitičko tumačenje zapadnih namera, a ne dokaz postojanja jedinstvenog zapadnog plana.

Međutim, upravo takvo razmišljanje objašnjava zbog čega deo ruskih strateških krugova saradnju sa Kinom vidi ne samo kao ekonomsku pogodnost, već kao bezbednosnu potrebu.

BRIKS i Šangajska organizacija dodatno ih povezuju

Rusija i Kina saradnju produbljuju i kroz BRIKS i Šangajsku organizaciju za saradnju.

Istovremeno pokušavaju da povećaju korišćenje nacionalnih valuta i smanje zavisnost od finansijskih mehanizama u kojima SAD imaju dominantnu ulogu.

Ipak, njihove razlike ostaju.

Kina ne želi da zbog odnosa sa Rusijom izgubi pristup zapadnim tržištima, dok Moskva nastoji da izbegne preveliku ekonomsku zavisnost od Pekinga.

Upravo tu Vašington vidi prostor za manevar.

Američka zamka

Problem za SAD je što svaki pokušaj da se te razlike dodatno prodube može proizvesti efekat suprotan željenom.

Ako Moskva i Peking procene da im zajednički pritisak preti više nego što im međusobne nesuglasice smetaju, odgovor bi mogao da bude još dublja ekonomska, tehnološka i bezbednosna saradnja.

Zbog toga više nije ključno pitanje da li Amerika može da pronađe pukotine u odnosima Rusije i Kine.

Pukotine postoje.

Pravo pitanje je da li Vašington može da ih iskoristi, a da istovremeno ne napravi još čvršći savez upravo između dve sile koje pokušava da razdvoji.

Izvor: Foreign Policy / ruski geopolitički izvori