Poslednji događaji otvaraju pitanje koliko dugo postojeći energetski tokovi mogu da funkcionišu bez ozbiljnijih poremećaja i kakve bi posledice novi udari mogli da imaju daleko izvan regiona.

Američki stručnjak za energetiku Džozef Vebster iz tink-tenka Atlantic Council upozorava da napad na ključni saudijski naftovod Istok-Zapad znatno podiže uloge.

Njegova procena je da se dosadašnjem pritisku na pomorski izvoz kroz Crveno more sada pridružuje direktna pretnja energetskoj infrastrukturi, što dovodi u pitanje sposobnost Rijada da nastavi svoju tradicionalnu ulogu stabilizatora globalnog tržišta nafte.

Posebno značajnim smatra promenu položaja Huta. Oni su preoteli znatnu teritoriju saudijskim snagama i sada se, po njegovoj oceni, nalaze u mnogo boljoj poziciji za prekidanje plovidbe kroz moreuz Bab el-Mandeb. Vebster zato poslednje udare Huta na saudijske baze ne vidi kao prolaznu eskalaciju, već kao početak nove faze sukoba.

Napad na naftovod Istok-Zapad dodatno sužava ponudu na tržištu i istovremeno povećava pritisak na Saudijsku Arabiju i Sjedinjene Države. Time je direktno dovedena u pitanje sposobnost Rijada da deluje kao svojevrsni osigurač svetskog naftnog tržišta u trenucima velikih poremećaja.

Dodatni problem predstavlja neizvesnost oko toga koliko brzo Saudijska Arabija može ponovo da pokrene proizvodnju, a naročito izvoz sirove nafte. Vebster procenjuje da su napadi na infrastrukturu verovatno prekinuli izvoz na nekoliko sedmica, ali smatra da će presudno biti da li će se takvi udari nastaviti.

Ako napadi postanu učestali, pitanje više neće biti samo koliko je vremena potrebno za popravku pojedinačnog postrojenja ili naftovoda. Otvoriće se mnogo ozbiljnija dilema o ukupnoj sposobnosti Saudijske Arabije da pouzdano izvozi naftu u uslovima u kojima je njena ključna infrastruktura izložena ponovljenim udarima.

Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati pokušavaju da zaobiđu zatvoreni naftovod povećavanjem transporta kroz Ormuski moreuz. Tačne količine koje prolaze tim pravcem nisu poznate, ali Vebster kaže da su svakako povećane od početka sukoba.

Međutim, upravo taj potez otvara novi rizik. Ako Iran i Huti mogu da ugroze naftovod Istok-Zapad, postavlja se pitanje da li Iran može da pogodi i saudijska izvozna postrojenja u samom Persijskom zalivu. Vebster smatra da je odgovor verovatno potvrdan, zbog čega preusmeravanje većeg dela transporta kroz Ormuz ne predstavlja trajno rešenje.

Takav razvoj događaja istovremeno povećava značaj dva najosetljivija pomorska pravca za energetsku trgovinu – Bab el-Mandeba i Ormuskog moreuza. Pritisak na prvi pravac podstiče preusmeravanje transporta prema drugom, dok mogućnost udara na infrastrukturu u Persijskom zalivu znači da ni alternativni pravac ne uklanja rizik.

Posledice ne bi bile iste za Sjedinjene Države i Kinu, ali bi obe velesile imale mnogo da izgube. Kina je najveći svetski uvoznik nafte i zato je neposredno izložena poremećajima u snabdevanju i rastu cena energenata.

Sjedinjene Države se nalaze u drugačijoj poziciji jer su neto izvoznik nafte, pa više cene energenata na prvi pogled mogu da pogoduju delu američkog energetskog sektora. Istovremeno, SAD ostaju veliki potrošač nafte, zbog čega rast cena goriva direktno pogađa veliki deo stanovništva.

Zbog toga energetska eskalacija na Bliskom istoku ne ostaje ograničena na Saudijsku Arabiju, Iran, Hute ili pomorske pravce regiona. Svaki duži prekid saudijskog izvoza i svako dodatno ugrožavanje infrastrukture u Persijskom zalivu povećavaju pritisak na globalnu ponudu nafte, dok se ekonomske posledice prenose na velike uvoznike i potrošače širom sveta.