Ideja o stvaranju svojevrsnog „islamskog NATO-a“, o kojoj se godinama govorilo na Bliskom istoku, prema oceni autora Petra Akopova za RIA Novosti, počinje da dobija konkretnije obrise.

U centru pažnje nalazi se „Mekanski sporazum o zajedničkoj odbrani“, koji su potpisale Turska, Saudijska Arabija i Pakistan. Posebno je značajno što sporazum ostavlja mogućnost da mu se kasnije priključe i druge države.

Princip na kojem počiva veoma je jasan – napad na jednu od tri zemlje smatrao bi se napadom na sve potpisnice.

U Turskoj, Saudijskoj Arabiji i Pakistanu zajedno živi oko 370 miliona ljudi, ali stvarna težina ovog saveza krije se u nečem drugom.

Turska predstavlja jednu od vojno najmoćnijih država islamskog sveta, Saudijska Arabija raspolaže ogromnom finansijskom snagom, dok je Pakistan jedina muslimanska država koja poseduje nuklearno oružje.

Upravo kombinacija tih faktora daje novoj „velikoj trojci“ potencijal koji daleko prevazilazi granice njihovih država.

Erdogan, Šarif i Munir stigli u Saudijsku Arabiju

Na potpisivanje sporazuma u Saudijsku Arabiju stigli su turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, pakistanski premijer Šehbaz Šarif i glavnokomandujući pakistanske vojske Asim Munir.

Domaćin je bio saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman, koji je temelje ovakvog povezivanja postavio još prethodne godine sklapanjem sličnog sporazuma sa Pakistanom.

Proširenje saudijsko-pakistanskog aranžmana uključivanjem Turske zbog toga nije bilo neočekivano, dok je, prema analizi, američko-izraelski napad na Iran samo ubrzao čitav proces.

Ali upravo tu pojavljuje se ključno pitanje – protiv koga se novi vojni savez zapravo formira?

Sve tri države imaju ili su dugo imale veoma razvijene odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Turska je članica NATO-a, Saudijska Arabija je decenijama bila jedan od ključnih američkih partnera na Bliskom istoku, dok je Pakistan takođe dugo imao bliske odnose sa Vašingtonom.

„Islamski NATO“ već je jednom postojao

Ovakav pokušaj povezivanja ima istorijsku paralelu. Turska i Pakistan bili su članovi CENTO-a, vojnog bloka koji su Britanci uz američku podršku osnovali 1955. godine.

U njemu su bili i Irak i Iran, a blok je predstavljao svojevrsni „zeleni luk“ duž južnih granica tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Njegova antisovjetska orijentacija nije bila skrivana.

Projekat, međutim, nije dugo opstao.

Irak ga je napustio 1959. godine, dok se Iran nakon Islamske revolucije 1979. povukao, posle čega je CENTO raspušten.

Ipak, jedna posledica tog saveza ostala je značajna – upravo kroz njegove strukture počele su snažnije da se razvijaju veze Turske i Pakistana.

Iran više nije glavni razlog?

Tokom prethodnih decenija više puta se govorilo o stvaranju novog vojnog bloka na Bliskom istoku. U nekim varijantama razmatrano je čak i učešće Izraela.

Osnovna ideja takvih projekata uglavnom je bila okupljanje sunitskih država nasuprot Iranu. Deo američkih i izraelskih analitičara računao je da bi strah od Teherana mogao da približi arapske države Izraelu i stvori novu regionalnu bezbednosnu arhitekturu.

Akopov, međutim, ocenjuje da se situacija sada promenila.

Saudijska Arabija ne želi rat sa Iranom niti, prema toj analizi, namerava da svoju regionalnu strategiju zasniva na promeni vlasti u Teheranu.

Ni Pakistan nema nameru da ulazi u rat sa Iranom, dok odnosi Turske i Irana, uprkos brojnim razlikama i istorijskim rivalstvima, nemaju fundamentalni spor koji bi dve zemlje nužno vodio ka vojnom sukobu.

Zbog toga se postavlja mogućnost da novi savez uopšte nije zamišljen prvenstveno kao antiiranski blok.

Poverenje u američku zaštitu slabi

Jedan od ključnih razloga za novo povezivanje, prema ovoj analizi, jeste promena odnosa regionalnih sila prema američkim bezbednosnim garancijama.

Nepoverenje Rijada prema Vašingtonu nije nastalo preko noći. Počelo je ozbiljnije da raste još tokom administracije Baraka Obame, dok je Donald Tramp tokom prvog predsedničkog mandata pokušavao da popravi odnose dve zemlje.

Događaji u Gazi i sukob sa Iranom dodatno su, prema autoru, produbili nezadovoljstvo pojedinih arapskih država američkom politikom.

Istovremeno, mogućnost postepenog smanjivanja američkog prisustva na Bliskom istoku sve češće se uzima u obzir.

Upravo zato Turska, Saudijska Arabija i Pakistan pokušavaju da izgrade sopstveni mehanizam bezbednosti koji neće u potpunosti zavisiti od Vašingtona.

A gde je u celoj priči Izrael?

Novi savez formalno nije usmeren ni protiv Izraela. Deklarisana svrha sporazuma jeste kolektivna odbrana u slučaju agresije na neku od članica.

Ipak, Akopov ukazuje da je Izrael nuklearna sila koja vojno deluje širom regiona, zbog čega njegove sadašnje ili buduće akcije mogu neposredno uticati na interese sve tri države.

Izraelska regionalna moć istovremeno je snažno povezana sa podrškom SAD.

Ukoliko bi se američko prisustvo u budućnosti smanjivalo, a odnosi Vašingtona i Tel Aviva menjali, promenio bi se i odnos snaga u čitavom regionu.

U takvom scenariju novi savez mogao bi da dobije daleko veći značaj.

Vojna sila, novac i nuklearno oružje

Upravo kombinacija kapaciteta tri države čini ovaj projekat posebno zanimljivim.

Turska donosi veliku vojnu snagu i iskustvo, Saudijska Arabija finansijske mogućnosti, a Pakistan nuklearni arsenal.

Time bi mogla da nastane bezbednosna struktura kakva do sada nije postojala u islamskom svetu.

Najveća nepoznanica, međutim, jeste da li će savez ostati ograničen na tri zemlje.

Ukoliko „Mekanski sporazum“ otvori vrata drugim muslimanskim državama i one počnu da mu pristupaju, trojni pakt mogao bi da preraste u znatno širi vojni blok.

U tom slučaju više ne bi bilo reči samo o novom sporazumu tri regionalne sile, već o faktoru koji bi mogao ozbiljno da utiče na buduću raspodelu moći na Bliskom istoku.

Izvor: RIA Novosti