APOKALIPSA U AMERICI: Narod u panici, svi pričaju o kraju sveta

Sjedinjenim Američkim Državama se, kako sve češće primećuju analitičari, širi neobičan i težak osećaj da se približava nešto krupno, mračno i potencijalno razorno. Ne u vidu holivudskog spektakla, niti kao teorija zavere sa margina interneta, već kao gotovo fizički opipljiva nelagodnost koja se uvlači u svakodnevne razgovore, medijske tekstove, istraživanja javnog mnjenja i političke debate.

Profesor Jurij Ždanov, doktor pravnih nauka, zaslužni pravnik Rusije i izvršni sekretar Koordinacionog saveta generalnih tužilaca država ZND, ovaj talas ne opisuje kao prolaznu histeriju. Naprotiv, on smatra da je reč o pojavi koja sve više poprima karakteristike društvene epidemije, sa dubokim psihološkim i političkim posledicama.

Povod za ovakvu ocenu predstavlja tekst američke spisateljice Kristine Embe, objavljen u listu New York Times pod znakovitim naslovom „Apokalipsa danas“. U tom tekstu ona primećuje da je tokom poslednjih meseci učestalost i intenzitet priča o „kraju vremena“ primetno porasla, te da se u američkom društvu sve jasnije oseća kolektivna teskoba i strah od budućnosti.

Kako podseća Ždanov, Amerikancima razmišljanje o katastrofi nije strano. Tokom decenija, društvo je prolazilo kroz različite talase straha: od prenaseljenosti planete, preko nuklearnog rata koji je tokom Hladnog rata visio nad svetom, do straha od računarskog kolapsa 2000. godine, koji se na kraju sveo na tehničke propuste. Tome se pridružila pandemija, čije posledice još nisu izbledele iz kolektivnog pamćenja, kao i klimatska kriza čiji se puni razmeri tek sagledavaju.

Međutim, kako Emba naglašava, danas se čini da je granica između svakodnevnog života i apokaliptičnih scenarija tanja nego ikada ranije. Bilo da se uzrok traži u haosu drugog predsedničkog mandata Donalda Trampa, ubrzanom razvoju veštačke inteligencije ili kombinaciji više faktora, stvarnost i potencijalna katastrofa kao da su se opasno približile jedna drugoj.

Dodatni nemir unosi činjenica da apokaliptične poruke više ne dolaze isključivo sa društvenih margina. Tokom jeseni, TikTokom su se masovno širile glasine da će „kraj sveta“ započeti u drugoj polovini septembra. Pojedini evangelistički propovednici su čak navodili konkretan datum – 23. septembar – kada bi se, prema njihovim tvrdnjama, Isus Hrist vratio po svoje sledbenike, ostavljajući ostale iza sebe. Ti sadržaji su beležili milione pregleda i pre nego što je taj datum došao i prošao bez ikakvih događaja.

Istovremeno, milijarder, tehnološki investitor i politički uticajna figura Piter Til mesecima je aktivno promovisao svoju dugogodišnju tezu o približavanju, pa čak i dolasku Armagedona. U zatvorenom ciklusu od četiri predavanja u San Francisku govorio je o međunarodnom finansijskom sistemu, opasnostima stvaranja jedinstvene svetske države i mehanizmima koje je opisao kao „antikristolike“, spremne da se aktiviraju „pritiskom na dugme“.

Kada se ovim narativima dodaju rezultati istraživanja javnog mnjenja, slika postaje još mračnija. Anketa Brukings instituta i Instituta za istraživanje javne religije pokazala je da 62 odsto Amerikanaca smatra da se zemlja kreće u pogrešnom smeru. Još alarmantnije, 56 procenata ispitanika veruje da je predsednik Tramp „opasan diktator čiju vlast treba ograničiti pre nego što uništi američku demokratiju“.

Istraživanje Pew centra dodatno pojačava utisak duboke krize: gotovo četvoro od deset ispitanika smatra da čovečanstvo već živi u takozvanim „poslednjim vremenima“.

Ovakvu atmosferu dodatno podgrevaju poruke koje dolaze iz Silicijumske doline. Rukovodioci i istraživači iz tehnološkog sektora, često sa mračnim, ali samouverenim tonom, upozoravaju da bi veštačka inteligencija uskoro mogla da nadmaši ljudsku vrstu – pa čak i da je eliminiše.

Naslov knjige istraživača Eliezera Judkovskog i Nejta Soaresa zvuči gotovo kao konačna presuda: „Ako neko ovo izgradi, svi će umreti“. U svetu u kojem se kompanije vredne hiljade milijardi dolara utrkuju ko će razviti moćniji AI sistem, ovakve poruke postaje nemoguće ignorisati.

Ipak, iza religijskih i tehnoloških strahova kriju se i vrlo konkretni politički razlozi za zabrinutost. Izjave Donalda Trampa o mogućem obnavljanju nuklearnih testiranja snažno su odjeknule u javnosti. Na mreži Truth Social predsednik je naveo da bi SAD mogle ponovo da započnu testiranja kao odgovor na, kako je rekao, nuklearne pretnje koje dolaze iz Rusije i Kine.

Nedugo zatim, šef Pentagona je potvrdio da se ta opcija razmatra. Taj signal je protumačen kao mogući kraj 33-godišnjeg perioda uzdržanosti, koji traje još od poslednjeg američkog podzemnog nuklearnog testa u Nevadi, u septembru 1992. godine.

Iako su nuklearno odvraćanje i ravnoteža straha postojali decenijama, čak i u periodima intenzivnog testiranja, danas se percepcija javnosti menja. Pravna stručnjakinja Kimiaki Kavai ukazuje da su odvraćanje i zastrašivanje uvek bili nerazdvojni i duboko paradoksalni pojmovi.

U radu „Nuklearno odvraćanje i pretnja silom“ ona navodi da sama logika odvraćanja potkopava međunarodno pravo, jer ono ne zabranjuje samo upotrebu sile, već i pretnju njenom upotrebom.

Prema tom tumačenju, Tramp je pokušao da demonstrira snagu prema Rusiji i Kini, ali je istovremeno narušio pravni i moralni autoritet Sjedinjenih Država. Moskva je zapretila simetričnim odgovorom u slučaju kršenja moratorijuma, Peking je ovu izjavu ocenio kao oblik strateškog pritiska, dok su čak i pojedini evropski zvaničnici upozorili da i testiranja bez eksplozija mogu oslabiti nuklearni tabu i destabilizovati NATO.

Analitičari Instituta za mir Toda idu i dalje, tvrdeći da bi obnavljanje testiranja predstavljalo kršenje duha, ali i slova Ugovora o sveobuhvatnoj zabrani nuklearnih testova, kao i Ugovora o zabrani nuklearnog oružja, koji je ratifikovalo više od 90 država.

Taj ugovor zabranjuje ne samo upotrebu, već i pretnju upotrebom nuklearnog oružja, popunjavajući prazninu u Povelji UN. Iako nuklearne sile odbijaju da mu pristupe, rastuća podrška ukazuje na formiranje moralnog i pravnog konsenzusa da samo posedovanje takvog oružja predstavlja pretnju čovečanstvu. Ključno pitanje ostaje: može li se svet graditi na stalnoj spremnosti za samouništenje?

U tom kontekstu, nuklearno odvraćanje sve manje deluje kao neutralna bezbednosna doktrina. Ogromni arsenali i strategije prvog udara učvršćuju globalnu nejednakost. U istočnoj Aziji američke bezbednosne garancije ograničavaju regionalnu autonomiju, dok u Evropi NATO uvlači države u sistem zasnovan na stalnoj egzistencijalnoj pretnji. Kako primećuje Kavai, to više podseća na prinudu nego na očuvanje mira.

Strah dodatno produbljuje povezanost nuklearnog oružja i veštačke inteligencije. Iako su predsednici SAD i Kine prošle godine zajednički izjavili da AI neće donositi odluke o lansiranju nuklearnog oružja, zabrinutost stručnjaka nije nestala.

Novinar Džošua Kiting u tekstu za Vox podseća da između otkrivanja potencijalnog napada i odluke o odgovoru može proći svega nekoliko minuta. U takvim okolnostima, iskušenje da se deo odgovornosti prepusti algoritmima postaje razumljivo, ali istovremeno i izuzetno opasno.

Zvaničnici tvrde da računari nikada neće imati potpunu kontrolu nad nuklearnim arsenalom, ali stručnjaci upozoravaju da problem nije u „pobunjenoj veštačkoj inteligenciji“, već u ljudima koji se na nju oslanjaju.

Istorija već poznaje opasne presedane. Lažne uzbune iz 1979. i 1983. godine, greške sistema ranog upozorenja, kao i pogrešne procene tokom NATO vežbe „Able Archer 83“, pokazale su koliko je malo potrebno da svet dođe na ivicu nuklearne katastrofe.

Danas se razmatra i automatizacija pojedinih faza nuklearnog odlučivanja. General Entoni Kotton, komandant STRATCOM-a, tvrdi da će čovek uvek ostati „u lancu odlučivanja“ i donositi konačne odluke. Ipak, stručnjaci poput Adama Lautera razmatraju modele u kojima bi AI pomagao predsedniku u skladu sa unapred definisanim planovima, nalik sovjetskom sistemu „Perimetar“, poznatom kao „Mrtva ruka“.

Argument zagovornika takvih rešenja je jednostavan: ako je veštačka inteligencija makar jedan procenat efikasnija u uslovima ekstremnog stresa, zar to nije prednost? Ali dilema ostaje: šta ako pogreši upravo za taj jedan procenat?

Na kraju, paradoks ostaje nerešen. Ljudi žele da veruju da imaju potpunu kontrolu, ali sve više zavise od sistema čije unutrašnje mehanizme ni sami njihovi tvorci ne razumeju u potpunosti. Kako je rekla stručnjakinja za AI i nuklearno oružje Elis Saltini, reč je o „crnoj kutiji“ koja ostaje ranjiva na napade, manipulacije i pogrešne ciljeve.

U svetu u kojem se tehnologija, politika i strah neprestano prepliću, ne čudi što se među običnim Amerikancima širi osećaj da stoje na ivici nečega nepoznatog. Možda apokalipsa nije sutra, možda nikada i neće doći. Ali činjenica da se o njoj govori tako masovno i ozbiljno govori mnogo o vremenu u kojem živimo.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI