RUSIJA, KINA ILI SEVERNA KOREJA, NEKO BI MOGAO DA UPOTREBI NUKLEARNO ORUŽJE Jezivo upozorenje čoveka koji je preživeo Hirošimu
Tako susret sa čovekom koji je preživeo Hirošimu opisuje Skynews.
Ali onda počne da priča, i njegove godine kao da se tope snagom njegovih priča.
On je preživeli atomski napad na Hirošimu, doživotni zagovornik nuklearnog razoružanja i, od prošle godine, dobitnik Nobelove nagrade za mir.Ali sada, na 80. godišnjicu bombardovanja, on dolazi sa više od samo uspomena - ima poruku, i ona je jasna.
„Trenutno je najopasnije doba“, kaže on.
„Rusija bi mogla da ga upotrebi [nuklearno oružje], Severna Koreja bi mogla da ga upotrebi, Kina bi mogla da ga upotrebi.“
„A predsednik Tramp - on je jednostavno ogroman haos.
„Apelovali smo i apelovali za svet bez rata ili nuklearnog oružja - ali oni ne slušaju.“„Nisam čuo/čula ni zvuk“
Gospodin Mimaki je imao tri godine kada su SAD bacile atomsku bombu na Hirošimu.
To je bio prvi put da je nuklearno oružje upotrebljeno u ratu, i pamti se kao jedan od najstrašnijih događaja u istoriji sukoba.
Procenjuje se da je na licu mesta poginulo preko 70.000 ljudi, jednog od svakih pet stanovnika, izazvavši toplotu tla od oko 4.000 stepeni Celzijusa, otopivši sve pred sobom i sravnivši sa zemljom dve trećine grada.
Zastrašujuće priče su polako curile, o pocrnelim leševima i koži koja je visila sa žrtava poput krpe.
„Ono čega se sećam jeste da sam se tog dana igrao napolju i da je sevnuo bljesak“, seća se gospodin Mimaki.
„Bili smo 17 km udaljeni od hipocentra. Nisam čuo prasak, nisam čuo nikakav zvuk, ali sam mislio da je munja.“
„Onda je bilo popodne i ljudi su počeli da izlaze u gomilama. Neki sa razbarušenom kosom, pocepanom odećom, neki u cipelama, neki bez cipela, i tražili su vodu.“„Grad više nije postojao“
Četiri dana se njegov otac nije vraćao kući sa posla u centru grada. Sa emocijama opisuje putovanje koje je preduzela njegova majka, sa njim i mlađim bratom, pokušavajući da ga pronađe.
Mogli su da putuju samo do određene tačke, razaranje je bilo jednostavno preveliko.
„Moj otac se vratio kući četvrtog dana“, kaže on.
„Bio je u podrumu [na svom radnom mestu]. Presvlačio se u radnu odeću. Tako je preživeo.“
„Kada se popeo na nivo tla, grada Hirošime više nije bilo.“
Ljudi i dalje pate
Tri dana kasnije, SAD su bacile još jednu atomsku bombu na grad Nagasaki, što je dovelo do bezuslovne predaje Japana i kraja Drugog svetskog rata.
Do kraja 1945. godine, broj žrtava u oba grada porastao bi na procenjenih 210.000 i do danas se ne zna tačno koliko je ljudi izgubilo život u narednim godinama od raka i drugih nuspojava.
„To se i dalje dešava, čak i sada. Ljudi i dalje pate od zračenja, nalaze se u bolnicama“, kaže gospodin Mimaki.
„Veoma je lako dobiti rak, možda čak i ja dobijem rak, to me sada brine.“
Tragično je da su mnogi koji su bili zahvaćeni bombom živeli sa stigmom veći deo svog života. Neshvatanje uticaja zračenja značilo je da su često bili izbegavani i odbijani za poslove ili kao partneri u braku.
Mnogi su stoga pokušali da sakriju svoj status hibakuše (osobe pogođene atomskim bombama) i sada, u starijim godinama, teško im je da ostvare finansijsku podršku na koju imaju pravo.
A tu su i ogromni psihološki ožiljci, PTSP i doživotni problemi sa mentalnim zdravljem. Mnogi Hibakuše su odlučili da nikada ne govore o onome što su videli tog dana i žive sa krivicom što su preživeli.
Za gospodina Mimakija, to je tu kada prepričava priču o tome kako su se on i još jedna mlada devojka njegovih godina razboleli od onoga što sada smatra trovanjem zračenjem.
„Ona je umrla, a ja sam preživeo“, kaže on sa teškim uzdahom i naprezanjem u očima.
Nakon toga je posvetio svoj život zagovaranju i kopredsedavajući je grupe preživelih atomske bombe pod nazivom Nihon Hidankjo. Njeni članovi su 2024. godine dobili Nobelovu nagradu za mir.
„Zašto ljudi toliko vole rat?“
Ali on se ne zadržava mnogo na ponosu koji bi mogao da oseća. Zna da neće proći dugo pre nego što bomba izbledi iz živog sećanja i duboko se plaši šta bi to moglo da znači u svetu koji sada izgleda turbulentnije nego što je bio decenijama.
Zaista, uprkos zalaganjima poput njegovih, u svetu i dalje postoji oko 12.000 nuklearnih bojevih glava u rukama devet zemalja.
„U budućnosti, nikad se ne zna kada bi mogli da ga upotrebe. Rusija-Ukrajina, Izrael-Gaza, Izrael-Iran - uvek se negde vodi rat“, kaže on.
„Zašto ove životinje zovu ljudi toliko vole rat?“
„Stalno to govorimo, stalno im to govorimo, ali ne dopire, 80 godina niko nije slušao.“
„Mi smo Hibakuša, moja poruka je da nikada više ne smemo stvoriti Hibakušu.“
Hirošima je sravnjena sa zemljom 6. avgusta 1945. Tri dana kasnije, Nagasaki je doživeo istu sudbinu.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
povezane vesti
Vesti
Komentari (0)