Turska, Rusija, Amerika - treba da odluče što pre! "Dvojica protiv jednog" mora kad tad da bude!

Kratki podsetnik - faktora na terenu je više, ali najdeblje konce (konopce) vuku tri igrača: Turska, SAD i Rusija. Sekundarni akteri u ovoj priči su kurdske YPG snage, sirijska vojska, ali i pripadnici terorističke organizacije ISIL koji, prema nekim navodima, ponovno jačaju (haos im je uvek pogodovao).

Tri igrača su uvek nezgodna brojka, a u ovakvoj geopolitičkoj situaciji naročito jer koliko god situaciju posmatrali u "usporenom snimku", već neko vreme traje polaganje karata na severu Sirije, ali se još uvek ne zna ko raspolaže s kakvim kartama i ko je zapravo u zaveri protiv koga. Jednu kombinaciju možemo komotno odbaciti - onu da će sva tri vodeća igrača postići konsenzus.

 

Dakle, preostaju nam tri mogućnosti, tri permutacije i jedan "džoker":

1) Zajedničko delovanje Turske i Rusije protiv SAD-a.

2) Zajedničko delovanje Turske i SAD-a protiv Rusije.

3) Zajedničko delovanje SAD-a i Rusije protiv Turske.

Džoker: svako za svakoga.

Koja je kombinacija izvesnija? Možda baš slede gornji redosled s tim da "svako za svakoga" zapravo i nije konačan ishod, to je permanetno stanje koje je prisutno u svakom trenutku što privremene alijanse čini isključivo oportunim udruživanjima.

Uloga "slobodnog radikala" u ovoj priči najviše odgovara Turskoj, ona je ta koja najdirektnije sarađuje i dogovora se i sa Rusijom i sa SAD, ali pritom iritira i Moskvu i Vašington.

Trenutno stanje na terenu severoistočne Sirije je takvo da vojne patrole zajedno izvode turske i ruske snage. SAD su se povukle malo dalje, prema granici s Irakom i provinciji Deir ez Zor gde su okupirali sirijska naftna polja te, kako se čini, tamo planiraju da ostanu duže vreme jer podižu i vojne baze (koje su do sada možda već i izgrađene).

Ipak, turski vojni izvori tvrde kako se američka vojna vozila i dalje mogu videti uz samu granicu te kako i dalje aktivno sarađuju sa kurdskim snagama.

Podsetimo, Turska je izvela invaziju na severoistočnu Siriju na temelju argumenta da žele da odbace kurdske YPG snage koje smatraju teroristima (verovatno i više nego što takvima smatraju ISIL). Invazija nije potrajala dugo, taman toliko da Turska zauzme nekoliko gradova i samim tim stvori uporište iz kojeg mogu da pokreću nove ofanzive.

Nakon upada turskih tenkova jednoglasno su se pobunile i Rusija i SAD, vršeći simultano, ali ne i koordinirano (najverovatnije ne) pritisak na Ankaru. Tako je prvo kod Erdogana stigao američki potpredsednik Majk Pens pa mu je poručio kako mora da zaustavi ofanzivu ističući kako će SAD zauzvrat osigurati da se Kurdi povuku s pograničnog područja.

Erdogan se pak ubrzo pojavio kod Putina u Sočiju te je tamo postignut još jedan dogovor - dogovor koji je u neku ruku "poklopio" ovaj prethodni tursko-američki. Putin je Erdoganu, u suštini, obećao isto što i Amerikanci, da će ruska strana osigurati povlačenje Kurda te da će se pokrenuti zajedničke tursko-ruske vojne patrole (s ciljem utvrđivanja da se kurdski borci zaista i jesu povukli).

Sve to su, naravno, samo vatrogasne mere kojima se želela zaustaviti brza turska ofanziva koja, da nije blokirana, je mogla u kratkom roku da zauzme kontrolu nad celom severoistočnom Sirijom, a tad bi i Rusi i Amerikanci mogli samo da "gledaju".
Zašto ove mere nazivamo "vatrogasnim"?

Zato jer iste neće i ne mogu da zadovolje Erdogana. Naime, sva ta obećanja koja mu se daju po pitanju povlačenja kurdskih YPG boraca njemu zapravo ne znače previše. Zašto? Zato jer kada Erdogan kaže da želi povlačenje YPG-a s pograničnog prostora (na udaljenosti od minimalno 30 km) onda to kaže samo zato jer ne može tek tako javno reći ono što stvarno misli i želi - a to nije odlazak kurdskih boraca već i odlazak svih Kurda!

Nemojmo zaboraviti njegov inicijalni plan koji je javno obznanio neposredno pred početak turske vojne invazije - najavio je ogromnu izgradnju novih naselja, gradova... celog novog prostora u koji bi naselio nekoliko miliona sirijskih izbeglica koje se danas nalaze raštrkane širom Turske. Naravno, te izbeglice nisu Kurdi, bar u velikoj većini slučajeva nisu - to su većinom sunitski Arapi koje Erdogan ovde želi da okupi kao svoj protektorat koji će ostati lojalan Ankari, a ne Damasku (jer u mnogim slučajevima se i radi o anti-Asad osobama).

Nakon toga može s tim para-entiteom da radi šta god želi, može da podstakne formiranje nekakve "Demokratske republike Severoistočne Sirije" (ili neki originalniji naziv) koja bi tražila teritorijalno ujedinjenje sa Turskom. Šta je sa međunarodnim pravom? Ono je tu da bi se kršilo, naravno - po tom pitanju su sve velike sile sve složnije, a SAD pod Trampom naročito. Prethodno svim ovim događanjima mesecima su trajali pregovori primarno između Ankare i Vašingtona.

Dakle, kombincija "SAD i Turska protiv Rusije" bila je najduže u igri, i da je kojim slučajem dogovorena, to bi danas bilo postojeće stanje na severoistoku Sirije. Nije dogovorena jer SAD nema tendenciju da se cenka oko podele ratnog plena sa bilo kim, naročito ne sa Turskom koja ih provocira držeći uvek odškrinuta vrata prema Rusiji - a to su velika "vrata" kroz koja svašta uspeva da prođe, pa čak i glomazni S-400, a mogli bi u narednom periodu i "proleteti" moderni ruski vojni avioni.

Sve u svemu, dogovor Erdogan-Putin postignut je na ruševinama višemesečnih napora za stvaranjem NATO jedinstva u Siriji koje nije prošlo. Nadalje, Erdogan je pre nekoliko nedelja bio u Vašingtonu - ne kako bi rekao Trampu "evo, mi smo se sa Rusima dogovorili sve", već kako bi ispipao može li se alijansa obnoviti krenuvši od vrha, odnosno od njega i Trampa.

Tamo je verovatno čuo dosta toga, ponešto od Trampa, a ponešto i od američkih vojno-političkih struktura koje upravljaju situacijom u Siriji mimo Trampa (postoji razlog zašto Tramp u čak dva navrata nije uspeo da povuče vojsku iz Sirije, a neće ni uspeti).

Dakle, "Rusija i Turska protiv SAD" scenario? To što isti danas izgleda kao aktualan na samom terenu ne znači da će dugo trajati. Možda zapravo i bi, da nema jednog problema. Naime, činjenica jeste da su Rusija, Turska i Iran, odnosno Putin, Erdogan i Rohani, poprilično vremena proveli u zajedničkim sastancima po pitanju Sirije, a tamo su valjda nešto i dogovorili.

To "nešto" su ideje kako delovati ako SAD više ne budu jedan od faktora (jer tome se nadaju ili pak to očekuju svi redom otkako je Tramp došao na vlast). Gde je onda "problem"? Problem je u tome da se američka zastava i dalje vijori na brojnim mestima severoistočne i istočne Sirije, a dok je tako neće biti jasne kalkulacije.

Drugim rečima, da se SAD zaista povuku Erdogan bi znao "šta mu je činiti", morao bi sa Putinom da sedne na jedan duži sastanak, možda i provesti par dana u Sočiju ili Moskvi, te da dogovori potanko sve detalje oko podele interesa na ovom prostoru. Ali, pošto su SAD i dalje "tu negde", geopolitička gravitacija čini svoje.

I na samom kraju dolazimo do treće kombinacije - "SAD i Rusija protiv Turske". Zvuči poprilično nerealno? Možda i ne baš. Podsetimo, čim je Turska pokrenula invaziju na Siriju američki i ruski stav odjednom je bio potpuno u konsenzusu - ofanziva se mora zaustaviti. Sada se ponovo vraćamo na tu fazu, kako se čini.

Naime, iz Ankare sve glasnije i sve češće poručuju kako razmatraju ponovno pokretanje ofanzive ističući kako se "ni Rusi ni Amerikanci ne drže obećanja" (tvrdeći da se kurdske snage i dalje nalaze u pograničnom području). U isto vreme sada ponovo i SAD i Rusija u jedan isti glas upozoravaju Tursku da to ne čini ističući kako će "biti posledica".

Erdogan bi možda i voleo da krene u "solo" akciju znajući da je to možda i jedini način na koji može dobiti ostvarenje svoje ideje za severnu Siriju (veliko etničko preseljenje), a i njegove pristalice u Turskoj bile bi oduševljene da ga vide kako prkosi i Americi i Rusiji. Ali, u tom slučaju možda upada pravo u "3. kombinaciju" koja će Rusiju i SAD naterati da sarađuju protiv Turske - prilika za jačanje saradnje Putin-Tramp, "suđenog odnosa kog nikad nije bilo".

Erdogan, čini se, sve je više iziritiran time što ga koče i mogao bi uskoro da napravi nešto ishitreno zbog čega će kasnije zažaliti. Juče je poručio: "Borba će se nastaviti sve dok se sve terorističke pretnje prema Turskoj, naročito u Siriji i na prostoru severnog Iraka, u potpunosti ne uklone i sve dok i poslednji terorista ne bude neutralisan".

Drugim rečima, ambicija mu ne nedostaje, ali one ga mogu skupo koštati jer u ovakvim situacijama savezi se brzo menjaju, prekidaju i nastaju, pa čak i oni manje očekivani.